Čačak prihvatio više od 5.000 Srba iz Krajine

I ove, kao i svih prethodnih godina u Srbiji se 4. i 5. avgust obeležava komemoracijama i sećanjem na stradale i prognane u vojno-policijskoj akciji Oluja, koju zvanični Zagreb slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan branitelja. Broj izbeglih Srba različito se procenjuje – hrvatski izvori imaju podatak od 90.000 ljudi, UN o 150.000, a srpski o najmanje 250.000. Iako je od tada prošlo 22 godine, izbeglo stanovništvo nije rešilo stambeno pitanje u Srbiji, dok o povratku u Hrvatsku i ne razmišljaju.

Vojno policijska akcija Oluja počela je 4. i trajala je do 5. avgusta i tokom njenog trajanja hrvatske snage su ubile najmanje 1.800 osoba srpske nacionalnosti a proterale 250.000. Nakon pada Krajine u Čačak je došlo više od 5.000 izbeglih koji su bili raspoređeni u 25 izbegličkih kampova.

-Čačak je primio 5.071 lice i radilo se o civilnim licima, deci, ženama i starijim osobama, od tek rođene dece do onih najstarijih. Skoro svako selo je primilo izbeglice u domove kulture. Čekali smo ih u Preljini, dolazili su traktorima i teško mi je i dan danas kada se prisetih tih scena i kolona očaja, kaže Snežana Radovanović, poverenik za izbeglice i migracije grada Čačka.

Među izbeglim stanovništvom našla se i porodica Dušana Raškovića iz okoline Knina. Do Srbije su putovali šest dana, a nakon dolaska u Čačak poslati su u Gornju Trepču gde su proveli narednih 17 godina.

– Tog 4. avgusta sam trebao da podjem na posao. U 4:50 je počelo bombardovanje Knina. Ostao sma kući, nisam mogao da odem na posao. Kako je noć padala sve je bila manja šansa da odem na posao. Formirala se kolona sa stanovništvom iz čitave Krajine koja je krenula na put u nepovrat. Nismo ni znali šta će se desiti. Rekli su nam da ćemo se samo skloniti i da ćemo se vratiti kućama kada se ovo završi. Međutim, nama je trasiran put za Srbiju. Posle 5-6 dana  putovanja i hoda došli smo do Srbije.  Kada smo došli Čačak poslati smo u Trepču gde sam sa porodicom, suprugom, dve ćerke i roditeljima bio 17 godina, priseća se Dušan Rašković.

Život u Srbiji nije bio lak ni domaćem, a kamoli izbeglom stanovništvu. Dušan nije birao posao da bi odškolovao svoje dve ćerke, a kako kaže nekada je radio i po 24 sata. I danas radi privatne poslove, dok je supruga u penziji. Barem jednom godišnje odlaze u selo gde su im ostale dve kuće, ali im je jasno da se tamo nikada neće vratiti.

Seta za zavičajem ne prestaje: Kuća iz Knina na zidu stana u Čačku

-Tamo je jad i beda. Hrvatska je uređenija nego Srbija, imaju socijalnu zaštitu, minimalnu pomoć od 1.100 kuna, besplatno lečenje, hitna pomoć brzodolazi. Kada uđeš u ustanove nema nikakvih problema, u trgovine takođe. Što se toga tiče ne mogu ništa da kažem. Kuća koju sam zidao ne mogu da obnovim.  Stara kuća u kojoj sam živeo sa bratom i roditeljima nešto je obnovljeno, ali je problem što tamo nema života.  Iz Knina više ode nego što se vrati. Na jednog povratnika ode petoro. Nemaju uslova, ne može se živeti. Ko živi u selima nema prevoz, ne idu autobusi…Od Karlovca do blizu Šibenika je pustinja. Više ima divljih svinja i vukova nego ljudi. Tu života nema i tu se ljudi neće vraćati, iskren je Dušan Rašković.

Iako su protekle 22 godine od izgnanstva, veliki broj prognanih još uvek nije trajno rešilo stambeno pitanje. Rašković i još 60 izbeglih porodica žive u Košutnjaku u zgradama socijalnog stanovanja za koji plaćaju kiriju, porez i naknadu za zemljište. Iako im je obećano da će moći da otkupe stanove to se do sada nije desilo. Iz grada najavljuju da će u narednom periodu mnogo ozbiljnije raditi na trajnom zbrinjavanju izbeglih lica.

Milan Draškić

– Jedino pravedno rešenje za te ljude bi bilo da se u dogovoru Vlada Srbije i Italije i iznađu mogućnosti da izbegli otkupe stanove koje koriste pod nekim pravičnim uslovima. Ono što su uslovi republičkog Komesarijata za izbeglice i migracije prema svim gradovima i opštinama u RS, pa tako i prema gradu Čačku,  odnosi se na preduslove  koji treba da se steknu da bi se učestvovalo u donatorskim programima. Sve lokalne samouprave moraju da donesu lokalni akcioni plan, da formiraju posebnu budžetsku liniju u budžetu grada kako bi se obezbedila sredstva za potrebe izbeglog stanovništva i formiranje Saveta za migracije i trajna rešenja. To nisuuslovi koje naša lokalna samouprava ne može da obezbedi, navodi Milan Draškić, direktor Gradske stambene agencije.

I poverenik za izbeglice i migracije najavljuje nove projekte za stambeno zbrinjavanje izbeglih i raseljenih.

Snežana Radovanović

– Uvek je bilo programa za pomoć stanovništvu, i kada se radi o Danskom savetu, UNHCR, UN Habitatu, Helpu… Svi su pomagali. Mnogi su još uvek ostali nezbrinuti ali grad Čačak  će sa donatorima raditi i dalje na integraciji lica koja nemaju svoje domove. Očekujemo da će se realizovati različite aktiovnosti obezbeđivanje građevinskogmaterijala, otkup seoskih domaćinstava, montažćne kuće. Namera nam je da sva lica budu integrisana, rekla nam je Snežana Radovanović, poverenik za izbeglice i migracije grada Čačka.

Od Donatoske konferencije Regionalnog stambenog programa u Sarajevu prošlo je više od četiri godine. U BiH, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori ovim programom trajno bi trebalo da bude stambeno zbrinuto 27 hiljada raseljenih porodica. Tokom 2017. godine u Srbiji će biti podijeljeno preko 1.000 paketa građevinskog materijala, 200 montažnih kuća.Predviđena je kupovina 400 seoskih kuća i izgradnja još 300 stanova. Glavni donator programa je Evropska unija.

Vučić kao radikal sve obećavao, danas ni da nas primi

-Državno rukovodstvo se mnogo ogrešilo o izbelice, ne daju nam da im priđemo. Vučić dok je bio u radikalima obećavao je drvlje i kamenje sad kad kad je došao do položaja do njega ne možeš da dođeš. Ni pismeno ni usmeno. I mi ga i ne intereseujemo. Mi smo sitna riba za duboke vode, ne krije razočarenje Rašković.