Чекајући правду

Ако на суду тражите правду нећете је добити. На суду можете само да добијете пресуду, а судске пресуде врло често, нарочито у Србији, немају везе са правом и правдом. 

А и право и правда нису исто. Опет, нарочито у Србији. 

Тако је и Јела Суруџић на суд отишла са надом да ће тамо истина победити, а са истином ће доћи право и правда. Но то тако у Србији не бива. Због свега што се у јавности обелоданило у вези са оним што ју је снашло, а што су сви Чачани којима име Јеле Суруџић нешто значи реаговали са пуно емпатије, она је одлучила да одржи конференцију за медије под радним називом „Чекајући правду“. 

Да ли са намером или не да са тим насловом парафразира популарну позоришну представу „Чекајући Годоа“ која се деценијама игра на позоришним сценама, и наравно увек завршава тако да Годо не долази, Јела нам је поручила да правда коју је чекала још увек није стигла. 

Неки су се медији, додуше, на конференцији више интересовали о споредним и небитним детаљима: ко је за Јелу започео сакупљање новчане помоћи без њене сагласности и колико је захвална за новчану помоћ коју је понудио градоначелник, те лицитирали колико је Јела онима првима замерила што су отворили наменски рачун за прилоге које су њени суграђани спонтано почели да уплаћују како би јој помогли, или колико је захвална градоначленику на лепој намери иако је уплату од 100.000 динара истог дана вратила у буџет града. 

О томе шта Јела заиста мисли и кроз шта је пролазила свако сада има неку своју верзију, а простодушној жени која гази десету деценију живота тешко је разабрати се у таквом „новинарству“. 

Стога смо одлучили да не тумачимо шта је Јела хтела да каже, већ објављујемо интегрално шта је припремила да каже на конференцији за медије, на коју су, вољом онога кога је Јела замолила да позове колеге из осталих локалних медија, позиви послани селективно тј. некима јесу, а некима нису. 

Поштовани представници медија,

Последње што желим овим обраћањем вама, јесте, да оно личи на тестамент, самосажаљевање или оптуживање. Ипак, осећам потребу да кажем оно што ми је на срцу – ја, жена у 90. години живота која сам, сматрам, научила поприлично о људима и свету у коме живим. Радећи свој посао цео радни век, стекла сам у свом граду, а и много шире, углед и репутацују.

Сваки човек жели да иза себе остави неки траг, кроз дела по којима ће га људи памтити и када га више не буде. Како нисам имала свог порода, а децу волим изнад свега, ја сам свој живот посветила – управо деци. Да би се неке чињенице отргле од заборава, јер само оно што је записано остаје, одлучила сам да сву грађу прикупим на једном месту, у форми књиге, и то објавим.

ИЗБОР АУТОРА БУДУЋЕ КЊИГЕ

Мој несрећни избор особе која ће уобличити текст пао је на Вучка Грујовића. Нећу крити да су ме многи одвраћали од тог избора говорећи да он није довољно компетентан нити права особа за то. Ипак, поклонила сам му своје поверење, дала аванс и тада почињу моје муке, које су ми живот полако претварале у пакао.

УГОВОР

Грујовић је припремио уговор у којем је маниром чиновника, а не писца, одредио динамику плаћања према написаном броју страна, а унапред је „знао“, још пре почетка писања, колико ће страна књига имати, не скривајући да њега интересује само новац, а не стваралаштво и истраживање на тему која је предмет уговора. Одредио је цифру од 1.000 евра, и исплату поделио на рате: прва, авансна, приликом потписивања уговора, друга после написаних 101 (?!) странице, и трећа по завршеном послу.

Напомињем да су за цео посао у вези са књигом и њеном промоцијом били ангажовани бројни сарадници и ни са ким од њих није склапан уговор; била је довољна реч, сви су исплаћени, неке сам тек упознала и са њима започела искрена пријатељства. Једино је са Вучком Грујовићем, на његово инсистирање склопљен уговор и једино је та „сарадња“ завршила на суду.

АВАНС ПО УГОВОРУ

Приликом исплате аванса испричао ми је своју „тужну“ причу како је упао у финансијски шкрипац и како му је тај новац преко потребан да преживи све те недаће које су га снашле. И касније је, током осмогодишњег судског процеса, у својим изјавама и бројним поднесцима суду, више пута истицао да се писања прихватио само због своје лоше финансијске ситуације, јер таква књига и није његов књижевни и научни ниво, будући да је његов рад, како је тада наводио, у рангу са стваралаштвом Иве Андрића.

У једној од жалби Вишем суду у Београду, 17. јуна 2019, Грујовић изјави, цитирам:

„У вези Јелисаветине изјаве да је мени част да пишем о њој књигу, ја сам одговорио да би се радо одрекао те књиге, јер ја пишем о највећим српским великанима. О Јелисавети сам писао зато што сам био у великој финансијској оскудици. Јелисавета је дуго и упорно покушавала да ме наговори да пишем о њој, ја сам одбијао, али ме на то натерала тешка финансијска ситуација.“

Суд није препознао чињеницу у исказу Вучка Грујовића да му је новац преко потребан, и да као услов захтева аванс пре почетка писања, а другу рату после написаних 101 стране књиге. Како је време одмицало, тако су се ствари отимале контроли. Најпре је видео да неће имати довољно текста за број страница које је замислио, не би ли се докопао и друге рате плена, па је додавао своје песме, без питања и одобрења. Није посетио ни једну једину институцију у потрази за документима, већ се одлучио да преписује биографије и другу грађу из различитих извора без навођења истих („Политика“ из 1981. и књигу Снежане Ашанин „Осамдесет година радости у Чачку“). Толико се занео у преписивање да је преписао из монографије и оне успехе Вртића у којима нисам учествовала јер су настали после мог одласка у пензију. Уносио је, даље, без смисла и мотавиције, делове који немају везу са основном темом – о вампирима, Дракули, веровањима, љубавне теме, а то је радио у циљу допуњавања броја страница како би се књига уклопила у замишљену 101 страну.

ЛЕКТОР И РЕЦЕНЗЕНТ

Први радни материјал од 118 страница компјутерског текста са великим проредом, Грујовић ми је предао средином децембра 2013. године. Материјал је прослеђен лектору и рецензенту. Лектор је имао толико интервенција да је на свакој страници преовладала црвена боја хемијске оловке на корекцији текста, примедбама и сугестијама.

Пошто Грујовић није осмислио садржај књиге и није сачинио концепт, рецензент је дао предлог да се књига формира уз допуну одређених тема које ће употпуни садржај књиге.

Грујовић није хтео да прихвати стручно мишљење и креативне идеје, па је дошло до усменог прекида сарадње са моје стране. Након неколико дана јавио се са питањем хоћемо ли да наставимо започети посао. Одговорила сам да може, ако је уважио примедбе и сугестије. Прихватио је.

Наставили смо, и 14. јануара 2014. године је донео, наводно, прерађени материјал, који сам проследила лектору и рецензенту и не погледавши га. У току истог дана била сам обавештена од стране рецензента да је то исти онај стари рукопис, поново одштампан без икаквих исправки. Рецензет је позвао Вучка Грујовића и затражио да му достави претходни, изредиговани материјал, на шта је од Грујовића добио одговор да га је бацио у ђубре.

ПОСАО ПРЕУЗИМА ДРУГИ АУТОР

Заказали смо састанак, Грујовић, рецензензент и ја као наручилац, и постигли смо договор да се ангажује друго лице које ће завршити рад на књизи уз коришћење већ написаног, онога што се може искористити. Напомињем да је такав договор постигнут уз сагласног Вучка Грујовића.

ДИЗАЈН И ПРЕЛОМ КЊИГЕ

Рад на књизи је ушао у фазу прелома текста који се изводио у атељеу дизајнера, а у одређеним фазама рада присуствовали смо поред лектора и рецензента који је ангажован да заврши књигу, и Вучко Грујовић и ја. Распоред фотографија и писање описа (легенди) испод фотографија је, такође, био посао тог новоангажованог лица за завршетак књиге, а Вучко Грујовић је све време био пасивни посматрач.

„Зубља која зрачи“ (лево) књига чије ауторство је постало предмет судског спора

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ

Књига је одштампана и одржана је њена промоција у Дому културе 11. маја 2014. уз присуство великог броја учесника и посетилаца. Вучко Грујовић даје интервју ТВ „Галаксија“ и на питање новинарке:

– Колико сте стварали ово дело, колико сте времена провели на стварању овог дела? – одговара:

– Па негде око годину дана, то је био велики посао, требало је проучити огроман материјал, из разних извора, и, наилазио сам на добру сарадњу и наших, овде, установа културе и саме Јеле Суруџић и других сарадника.

Истина је, међутим, сасвим супротна његовој изјави. Ни једну институцију није посетио и ни један документ није пронашао, нити је ишта истраживао. Изјавио је да је на књизи радио годину дана, а закључили смо уговор 26. септембра 2013. године и ваљда је после тог чина почео да пише. Последњу верзију материјала, предао је 14. јануара 2014. године. То је била она верзија књиге која је касније служила само као предложак, и наредних дана је, уз ангажовање другог лица а уз Грујовићеву сагласност и присуство, почела да поприма садржај и форму књиге, онакве каква је касније изашла из штампе.

ТУЖБА

Још се нису били слегли утисци са промоције књиге када је једног после поднева стигла тужба Вучка Грујовића, и то оног истог дана када сам се спремала да га позовем да бих му, накнадно, дала још један пакет књига да их подели својим пријатељима. Његова дрскост је ишла дотле да ме није тужио само за оних неисплаћених 300 евра које сам му, по уговору, требала исплатити када посао буде завршен, већ за цео уговорени износ, без обзира што сам му већ исплатила тих 700 евра. Главни аргумент му је био чињеница, да нисмо писали признанице приликом исплате уговорених рата, по фазама рада, како је посао требао напредовати. А нисмо их писали из једноставног разлога, пошто уговор налаже да се посао наставља по исплати претходне рате.

Суд се није упустио у рационалну анализу уговора и није имао објективан приступ чињеницама већ је занемарио изјаве Вучка Грујовића да је био у „тешкој финансијској оскудици“ и да се због тога упустио у посао који му је тада био „сламка спаса“. Он је уговор и саставио тако, да би после сваке фазе рада могао да наплати по један део уговорене суме, да би ублажио свој финансијски колапс. За утврђивање чињеница нужан је објективан приступ, јер је то једини пут ка истини.

Кренуо је судски процес који је из Чачка пребачен у Београд.

У суд сам ушла у својој 82. години, а ево већ сам у 90. Све те моје године су обележене стресовима изазваним перманентним манипулацијама од стране Вучка Грујовића, који је кроз дванаест поднесака Вишем суду у Београду, пријавама полицији и јавном тужиоцу, ушао у мој живот и претворио га у пакао.

• Моје сараднике на изради књиге је називао лажним сведоцима,
• У то је уврстио и моје пријатеље и родбину који су дали писане прилоге о Вртићу и мени као прегаоцу на челу установе,
• Текстове трећих лица, иначе образованих људи, увредљиво је прогласио невешто написаним па их је он морао „подизати на виши ниво“, а ауторе тих текстова је подругљиво назвао „старцима дрхтавих руку“, дакле некомпетентним да сведоче о времену у којем су живели.

СУДСКИ ВЕШТАК ЗА АУТОРСКА ПРАВА

На сваком рочишту је истицао да је он написао целу књигу. Предложила сам ангажовање судског вештака што је Виши суд у Београду прихватио и одредио судског вештака за ауторска права који је потанко истражио све чињенице, анализирајући материјал који је претходио штампи. На основу тога донео је Налаз и мишљење на 64 стане, из чега је извукао Закључак да је Грујовићев удео у писању књиге у обиму 18,42% у односу на целу књигу која садржи 304 стране.

По налазу судског вештака Вучко Грујовић је аутор књиге „Зубља која зрачи“ у укупном обиму од 18,42%

Грујовић је спремио „кукавичје јаје“ судском вештаку, тако што је коначну верзију већ одштампане књиге прекуцао да би је приказао као свој текст, али је вештак то одбацио као доказ.

ПРВА ПРЕСУДА

Виши суд у Београду, судија Ирена Трифуновић Радуловић, 21. марта 2019. године доноси пресуду у моју корист.

Вучко Грујовић се жалио Апелационом суду и агонија се наставља. Укинута је пресуда 17. децембра 2019. године и предмет се враћа на поновно суђење.

ДРУГА ПРЕСУДА

Виши суд у Београду, судија Миленија Петричевић, 5. марта 2021. године доноси пресуду у корист Вучка Грујовића.

ЈАВНИ ИЗВРШИТЕЉ

Јавност је упозната са догађањима у којима је јавни извршитељ показао неразумевање, бахатост и одсуство сваке емпатије, кријући се иза флоскуле да закон тако налаже. У неким случајевима правна норма јесте јасна па се до њеног значења долази без тумачења, док је у неким случајевима за утврђивање правне норме неопходно сложеније тумачење.

ЗАКЉУЧАК

Ово је моје последње обраћање јавности, овим поводом. Да могу да вратим време, Вучка Грујовића никада не бих упознала.

Но, и поред тога усправно ходам својим градом и упркос мојим годинама често сам присутна на културним догађањима и дивним дружењима са мени драгим људима.

Приближавам се крају пута, а када за то дође време усправно ћу стати и пред Господа. Они други, како хоће и како су заслужили.

Јела Суруџић

__________________________________________