Da li želimo da se razumemo

Da li ponovo reagovati na napade?

Ubedili su me da treba, radi našeg članstva.

Naime, na različitim televizijama mogu se čuti tirade protiv sindikata, pa i protiv Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“. Maliciozno, površno i neretko iz lične frustracije, napadaju nas razni, ohrabreni valjda i time što mi nismo napali nijedan sindikat, niti neku drugu organizovanu društvenu grupu (jeste čudno, ali neki i to vide kao ohrabrenje).

Jedni nas napadaju iz frustracije što, za vreme svoje višedecenijske sindikalne karijere, nisu uspeli da postignu uspehe koje su planirali. Drugi koji su osnivali različite partije, iz kojih su ih saborci izjurili koliko su bili štetni, pa su sada odlučili da se bave napadom na sindikate.

Treći koji su se, dok su im njihovi sindikalni lideri bili deo vlasti, i te kako okoristili od toga, a – gle čuda! – nijedna druga vlast, pa ni sadašnja, te privilegije im nije ukinula ili pitala kako su ih stekli. Oni koji su, svojim učešćem u radu Narodne skupštine, glasali za antiradničke zakone.

Pri tome, scena u televizijskom studiju je uvek postavljena tako da imate one koji napadaju i novinare koji nikada ne pitaju goste „a šta ste Vi to uradili uspešno i šta Vas kvalifikuje za objektivnog kritičara sindikata?“ Nikad, naravno, nema onih koji su napadnuti i koji bi mogli da odgovore, da su tu.

Čekaju u redu da o sindikatima govore oni koji o sindikatu ne znaju gotovo ništa i koji maltene ubeđuju članove sindikata da su idioti, jer veruju da im je mesto u sindikatu. Napadaju nas i oni kojima je sindikat uvek držao otvorena vrata kada im je, za različite projekte i istraživanja, trebalo da im „Nezavisnost“ stavi na raspolaganje svoje resurse. U ime zajedničke borbe. Mislili smo da su nešto naučili od nas, kao što smo mi naučili od njih.

Ima ovih dana i veoma konstruktivne i argumentovane kritike na račun rada sindikata koja nam pruža uvid u naše slabosti, iz ugla koji mi sami ne možemo da sagledamo i ta je kritika dragocena, jer je jasna namera da se pomogne, a ne odmogne. Uvažavajući argumente tih mislećih ljudi od integriteta i uz našu samokritičnost, mislim da ćemo unaprediti naš rad, jer oni među nama koji ne žele da priznaju sopstvene greške ne pomažu.

Još jedan od fenomena ovih dana jeste i medijska poplava eksperata za temu štrajka: eksperata koji nikada štrajk nisu organizovali, iako su u svom radnom veku imali više prilika za to, koji ne prave razliku između protesta i štrajka, kojima nije važno koje su posledice štrajka u preduzeću ili ustanovi, koji ne brinu o tome kako zaštititi ljude u štrajku, kako im pružiti finansijsku pomoć (jer ne primaju zaradu dok su u štrajku) i kako, u krajnjoj liniji, ostvariti štrajkačke zahteve.

A naš posao je da baš o svemu ovome brinemo i to sada, kada imamo desetine štrajkova u preduzećima i ustanovama, kao što smo ih imali i prethodnih godina. Pri tome, pomenuti eksperti u štrajk ne ulaze, jer ne žele, pre svega, da rizikuju sopstvene zarade.

Uvek smo se zalagali za to da novinari slobodno rade svoj posao, jer bez slobodnih medija nema ni demokratskog društva. Ali dozvolite i jednu impresiju sa naše strane: kada novinar proziva ovih dana sindikate, pitajući se „gde su“, a radi u redakciji u kojoj je vlasnik medija zabranio organizovanje sindikata i rekao zaposlenima da neće dozvoliti „ni S od sindikata“ bez da su se ti isti novinari pobunili, onda to ne može a da ne ostavi gorak okus u ustima.

Čitamo svi, ovih dana, o korupciji, privođenjima i hapšenjima u Republičkom geodetskom zavodu, o aktivnostima tužilaštva. Niko da se seti sindikata koji, više od tri godine, istom tom tužilaštvu i drugim državnim institucijama, dostavljaju podatke o korupciji i drugim nezakonitim radnjama, kao i o šikaniranju članova sindikata i koji, sve vreme – bivaju ignorisani.

Niko da se seti da su glavni poverenici tri sindikata proveli skoro dve godine pod suspenzijom, zbog ukazivanja na sve probleme i tražili odgovornost rukovodstva te institucije, te za to vreme primali pedeset odsto od ionako male zarade. Za sve to vreme, provlačeni su kroz tabloide, prećeno im je, optuživani su da su teroristi, odgovorni za hakerske napade u toj ustanovi.

Tada im se, osim sindikata, nije našao niko da im pomogne. I to je u redu, jer to je naš posao, da im pomognemo – i stručno i finansijski. Na desetine naših kolega koje je rukovodstvo RGZ-a premeštalo na druga radna mesta zbog učešća u štrajku, šikaniralo, koji su se zbog pritisaka koje su trpeli razboleli, još uvek čekaju zadovoljenje na raznim sudovima. I sada će neko njih da proziva gde su i šta rade! Bilo je, takođe, i onih koji su se tada odazvali pozivu da pomognu, pokušali su da u Narodnoj skupštini nametnu ovu temu, ali nisu uspeli, jer su ostali u manjini – njima hvala što su pokušali!

Kada smo, nakon tragedije koja se, u novembru prošle godine, dogodila u Novom Sadu, javno podržali zahteve studenata i vrednosti za koje se zalažu – uradili smo to i zato što su to vrednosti za koje se i mi zalažemo od svog osnivanja i koja se mogu se naći u svim našim dokumetima.

To smo potvrdili i kada smo podržali tekst Studentskog edikta i objavili ga na sajtu, u nadi da će zaintrigirati posetioce i da pročitaju naš Manifest i vide koliko zajedničkih vrednosti dele ta dva dokumenta. Odazvali smo se, u više navrata, na pozive studenata da razgovaramo.

To su mladi ljudi bez predrasuda, dovoljno pametni da prepoznaju i aktivizam drugih aktera i različite načine borbe za bolji život u Srbiji. Oni jesu budućnost naše zemlje i nisu jedini. Oni razumeju kada im kažemo da, osim njihovih zahteva, postoje i drugi zahtevi za koje se godinama bore sindikati, aktivisti nevladinih organizacija i političkih partija.

Dovoljno su pristojni da ne negiraju rezultate koje su organizovane društvene grupe do sada postigle, ali i dovoljno provokativni da smatraju da može bolje, brže i efikasnije. Mi ih zbog toga ne napadamo, kao ni bilo koga drugog ko smatra da postoje bolji i uspešniji načini građanskog aktivizma. Izvolite, angažujte se, preuzmite odgovornost. Konkretni oblici saradnje na terenu postoje, ali da bi ih bilo više – mora se biti otvoreniji za različite pristupe. Niko nema monopol na to kako dalje.

Treba biti slep pa ne videti ogromne probleme našeg društva, ali rešenje se neće pronaći omalovažavanjem svih onih koji, na svoj način, pokušavaju da ovu zemlju učine boljom za život.

Lep je osećaj pripadati progresivnoj društvenoj grupi. Lep je osećaj kada ne morate da brinete o tome da li ćete, u društvenim promenama koje će se desiti, stići da operete svoju biografiju.

U Beogradu, namerno 8. marta.

Čedanka Andrić, predsednica UGS NEZAVISNOST

_________________________________________________________________________