Diktatura je i prelaženje preko upozorenja umnih ljudi

Godišnja nagrada „Vitez poziva“, koju tradicionalno, na Svetski dan ljudskih prava, dodeljuje nevladina organizacija „Liga eksperata“, pripala je novinarki i televizijskoj voditeljki Olji Bećković, sociologu i profesoru Filozofskog fakulteta u Beogradu Sretenu Vujoviću i piscu i uredniku časopisa Gradac iz Čačka Branku Kukiću. Nagrada im je dodeljena za značajan stvaralački opus, saglasnost profesionalnog znanja i savesti, moralni integritet i autonomno i časno delovanje i ponašanje jer nisu izneverili logiku svog poziva. Prenosimo razgovor sa Brankom Kukićem koji je objavio dnevni list Danas.

Moć znanja i moć savesti – obrazlažući odluku žirija Čedomir Čupić je istakao da za laureate ove dve moći imaju podjednak značaj. Šta vam vaše znanje i savest nikada nisu dozvolili da uradite, kako ne biste odstupili od logike svog poziva?

– Prvo bih rekao da znanje i savest u određenim okolnostima mogu biti u koliziji. Znanje je sila koja ponekad deluje destruktivno u želji da po svaku cenu usavrši čoveka. Zato je savest korektor između znanja i njegove neumoljive snage. Setite se Ajnštajnovog pisma američkom predsedniku Trumanu u kome ga je upozoravao na opasnost stvaranja atomske energije. Da je Ajnštajn bio u pravu, pokazalo se u Hirošimi i Nagasakiju, kasnije u Černobilju, i ko zna gde još. Možete misliti koliko će jaka veza morati da postoji između znanja i savesti u budućnosti kako dogovor nekih ludaka „oko vatre“ ne bi digao svet u vazduh. Ako ljudsko znanje prevaziđe ljudsku savest, to će biti kraj sveta. Ako bude obratno, svet će biti skup idiota. Uloga svakoga od nas među ovim relacijama jeste uloga sumnjalâ koja gledaju napred osvrćući se unazad.

Izdavača sa kulturnom misijom u Srbiji je sve manje. Ako nestanu kao Aleksandrijski svetionik, kao što ste sugerisali na dodeli nagrade, šta će se dogoditi? Ko će sijati u tom mraku, koji nas sve izvesnije čeka?

– Izdavaštvo u Srbiji je u ozbiljnoj krizi. Reklo bi se da zbog velikog broja izdavača i objavljenih knjiga nije tako. Dve trećine knjiga koje se objavljuju je treš. To su knjige za jednokratnu upotrebu i razonodu, a ne za širenje fundamentalnog znanja i umetničke kreacije, pomoću kojih se formira jedan ozbiljan i stabilan sloj društva. Za ozbiljno izdavaštvo nije bitno stvarati megaizdavače nego megakriterijume. Nekoliko srpskih megaizdavača upravo svojim niskim kriterijumima šire prosečnost i površnost među, pre svega, mladim čitaocima koji će se i formirati kao prosečni u svom poslu. O ovome država mora da vodi računa, a ne da takvim izdavačima omogućava idealne uslove za rad. Ali kakva država, takva i kultura. Ovde visok nivo drži nekoliko manjih izdavača, jer je njima više stalo da formiraju vrhunsku kulturu nego da mlate pare. Primera radi, ti manji izdavači redovno loše prolaze na otkupu knjiga, a grad Beograd neće da im omogući da otvore jednu zajedničku knjižaru u kojoj bi mogli da izlože sve što imaju na svom lageru. Time bi upravo ozbiljni čitaoci bili najzadovoljniji.

Nešto što bi svakako promenilo situaciju bio bi drugačiji pristup u nabavci knjiga za biblioteke. Ove godine bili smo u prilici da po prvi put vidimo šta to tačno bibliotekari kupuju na javnim nabavkama. Demokratizacija ukusa je sada transparentna, ali koga se to sad uopšte tiče?

– Ja godinama govorim o problemu otkupa knjiga. Takođe govorim da demokratizacija u kulturi vodi širenju neukusa i populističkom odnosu prema vrednostima. Što se otkupa tiče, ne može se mišljenje stručne komisije prepustiti na konačnu verifikaciju bibliotekarima među kojima ima dosta neobrazovanog sveta, jer je to pogrešan, naopak put do vrednosti. Ja mislim da je jedino komisija kompetentna da odredi koja knjiga treba da bude u fondu svake biblioteke. Država ne može stimulisati čitanje loših knjiga zato što neko ne zna šta je kvalitetno ili ne zna šta će sa sobom. Ali komisija za otkup bi trebalo da uobroči i svoju ponekad neargumentovanu širokogrudost, pogotovo kada je reč o romanima i dečjoj književnosti. U tim oblastima kriterijumi drastično padaju. Zbog toga je važno da članovi svih komisija budu ljudi od znanja i savesti.

Da li danas postoji sloboda u kulturi i umetnosti, ili je za vlast ona tolika nebitna i bezuticajna da se njome čak i ne bave?

– Ovde sloboda postoji, ali se zloupotrebljava u smislu da služi za uspon i širenje neukusa, netalenata, osrednjosti i populizma, koji često prelaze u prostakluk. Zbog toga je visoka kultura postala sporadična i bez šireg uticaja. A što se tiče normalne vlasti, svaka strahuje od umetnosti i kulture, jer otud dolazi kritika i ismevanje njenih loših i nakaradnih postupaka. Tako je uvek bilo u normalnim i odgovornim društvima. Ovde je vlast postala toliko razularena, drska, osiona i primitivna da se ne boji ni boga oca, a kamoli ljudi. Zbog toga je sadašnja vlast (kao i prethodna, uostalom) diktatorska. Diktatura nije samo prebijanje i hapšenje neistomišljenika, nego je i prezir vrednosti jednog društva i prelaženje preko upozorenja umnih i odgovornih ljudi.

Svojevremeno ste izjavili da je vaš san bio da „Gradac“ bude časopis koji će čitati „slobodni ljudi, dakle ličnosti“. Da li je za vas iznenađujuće da ovaj časopis i posle 40 godina ima svoju publiku?

– Nije iznenađenje, jer u svakom društvu postoji, kako je govorio veliki um Robert Grejvs, pet posto ljudi koji čuvaju znanje i sposobni su da upravljaju svetom. Tako je i kod nas, samo s tom razlikom što oni ovde nikada neće biti u prilici da svoje sposobnosti ostvare u praksi. Razlog tome je što smo mi propalo, neodgovorno, iskvareno i zatucano društvo u kome znanje ne znači ama baš ništa. Pogledajte sve te privatne fakultete, pogledajte kolike su plate u prosveti, pogledajte koliko se ulaže u kulturu…

Godinama se borite za kulturu u srpskoj provinciji , u „prostoru koji je ostavljen – ostavljen i zaboravljen – prosečnima i onima ispod njih, uprkos činjenici da kulturu stvaraju najumniji i najdarovitiji“, kako ste napisali 1991. godine u stotom broju Gradca. Da li je moguće vršiti kulturni uticaj van glavnog grada?

– Provincija u kurturološkom smislu uvek i svuda postoji. Ona bi se primila i na drugoj planeti. Ona je posledica čovekovog neznanja i težnje da bude prosečan, inertan i deo mase u kojoj, kako je rekao Krleža, „smrdi, ali je toplo“. Zbog toga provinciju imate i u Beogradu, koji sve više liči na skup prigradskih naselja, jer je tri četvrtine njegovog stanovništva došlo sa konca i konopca, spustilo se sa brdâ kao stihija i elementarna nepogoda, onako kaljava, slinava i raspojasana. To je rulja koja gleda da završi svoj posao, da preživi u Gradu sa velikim G, ne znajući i ne hajući da Grad ima svoja pravila, svoj duh, svoje posebne vibracije, i da Grad traje već nekoliko milenijuma. Zbog toga tvrdim da je Srbija jedna savršena provincija kojoj se nema ništa ni oduzeti ni dodati. Zato je kultura koliko u Čačku toliko nemoćna i u Beogradu.

Kao neko ko piše o slikarstvu i objavljuje važne knjige o umetnosti, kako vidite probleme na likovnoj sceni, ali i drugim oblastima kulture? Ne rade muzeji, bioskopi…

– Ovde su problemi na svim prostorima i u svim oblastima duhovne kulture zbog toga što ljudi koji vode državu nemaju nikakvu opipljivu viziju, jer su na važnim mestima postavljeni levaci iz stranaka, pa zato i ono novca što ima odlazi na pogrešne strane i u pogrešne ruke. Ono što u oblasti duhovnosti još postoji kao vrednost ne podržava se, nego se sputava, srozava ili ukida (skorašnji primer sa Oktobarskim salonom, recimo, to rečito govori; ili slučaj „upada“ u bioskope da ih lopovi ne bi utopili…).

Ima li kultura u Srbiji budućnost ili, bolje, ima li u budućnosti u Srbiji kulture?

– U ovim okolnostima nema. Ali mislim da će se u budućnosti ovde širiti razni oblici građanske organizovanosti i pobune. U tome vidim jedinu nadu, jer od rulje o kojoj sam govorio koristi nema, kao ni od političke opozicije. Organizovana građanska pobuna je jedina nada da se prostaci na vlasti isključe iz struje.

Autor: Marija Krtinić