Етичке и естетичне перфекције Драгића Ћирковића

Зимус, на дан уочи светосавског благдана, из живота је отишао Драгић Ћирковић Ћирко (1950–2022), челник Завичајног друштва Чачани. Био је ненаметљив, марљив, готово невидљив, али врло истрајан и постижан прегалац у култури нашег града.

Ко год да је с Драгићем Ћирковићем имао икаквога посла, те садружја и разговора у оваквим или онаквим разменама мишљења при каквом заједничком подухвату, или, пак, ко год да је укњижио извесна трвења или варнице при некаквом можда  сасвим узгредном с Драгићем неспоразуму и потезању, морао се  – уколико моралност, етичност и естетичност не сматра сувишним менталним и душевним старудијама (а која својства, иначе, немали број наших суграђана и сународника, али и мирјана уопште, јавашлијски посвуда уоколо разбацује као некакву нематеријалну фурду) – морао се кадикад позабавити и сопственом моралном свешћу, то јест критички се осврнути на властито владање и ћудоредство. Притом, тај се Драгићев  сарадник, или опонент, свеједно, сагласио или споречакао с једним промишљеним, тихим и склоњеним, те у којечему вредном прилично запостављеним Чачанином.

Драгић са млађим братом у очевом атељеу

Драгић је првотне појединости и обрисе стварности свог детињског света започео да посматра, запажа и разазнаје из окриља породице Драгана Ћирковића, познатог чачанског, и значајног српског, ликовног уметника. Половином педесетих прошлога века (то јест са сваком наредном годином све више и више), тамо, на ондашњем Тргу палих бораца, с горње етаже оне негдашње спратне куће предратног гвожђара Драгића Ћирковића – свог деде – бацао је кибиц на главни градски плац, то јест на негдашњу Велику пијацу.

Доле, у приземљу, кроз “аузлог” очевог атељеа могао је уочавати и прве Чачане чија ће обличја, кретње и црте лица упамтити. Раденици су туда хитро проходили у Занатску касину, да се уз понешто са остала окрепе те да малко  отпочину, шустери су се мотали око своје социјалистичке обућарске задруге Напред, а шнајдери око задругице своје… док би се, тек на двоја-троја врата удаљености од Ћирковића капије, у Батиној продавници обављало пазаривање ципеларских и чизмарских фабриката допремљених из Прêка… дочим, у оближњем фото-атељеу Украс, Драгана Виторовића, сликавало се и мушкиње и женскиње, и младо и старо… бројни гимназијалци би се око поднева, на повратку из школе, виђали на Тргу, прошли би њиме комотно и не журећи, а и супротна смена гимназиста и гимназисткиња би убрзо проштрикала на часове…

А тамо, прêко, видео је Драгић наочиту фасаду негдашњег хотела Русија, продавницу текстилних производа Вартекс, и, малко улево, овећи дућан мешовте робе Универзал, те крошње и круне липа из Кривокућине и Божикине баштице Шумадија које су својим пудерзеленим стасовима надвисивале бибер црепљике на крововима тамошњих локала…  а онамо лево, качио је поглед ћоше од Зорановића гвожђаре те, јоште улево, прекопута, онај старочаршијски ресторан Париз… Све је то гледао преко спомен-комплекса саделаног из белога венчачког мермера и бетонских плоча, уоквиреног парковским појасићима које су первазиле алеје уредно поткресиваног шимшира.

Споменик рањеницима који је некада био на Градском тргу

Тик уз четвртасто профилисан бели обелиск беху положене две монументалне фигуре у бронзи (рад вајара Градимира Алексића), које су приказивале жртве фашистичког и квислиншког терора, али где су покидани ланци наговештавали слободу и живот достојан човека (у костурници на Тргу палих бораца су – негде све до 1960. године – почивали посмртни остаци више стотина партизана које је немачко-љотићевско-равногорски суд у зиму 1941/42. године у лагеру чачанског Војнотехничког завода, званог Арсенал, осудио на смрт и послао пред митраљеске рафале).

Посматрао би Драгић организована одавања дужне поште која би град, општина и Срез чачански уприличавали неколико пута годишње – бивало то о датумима важним за подсећања на Народноослободилачку борбу и на страдања и изгибије партизанских бораца, али и на убиства бројних партизанима наклоњених цивила који су, широм завичаја, лишавани живота на најсвирепије начине. Као основачко ђаче,  шмугнуо би Драгић кроз тунелчић који је спајао најпространији чачански трг са оном увинугом уличицом Ђоке Павловића, калдрмисаном моравским камењем, у којој се педесетих година налазила Градска књижница. Тамо су га чекали Елин Пелин и Јан Бибијан на Месецу, Ференц Молнар и Јунаци Павлове улице, Де Амичисово Срце… Шехерезадине приче, те, дабоме, и песмарице са српским јуначким народним песмама.

Драгић Ћирковић је свој родни град двоструко упамтио: из градске збиље и вреве, а и са очевих плáтана, цртежа, карикатура. Тако је Чачак остао у Драгићевој свести, уму и духу снажно и живописно утиснут да представе о родном граду – поготово оне које су стваране изнајпре – не би могло избледети нити рашчинити ни много дуже време од онога које је својим седамдесетједногодишњим животом саставио.

Тако се, ето, од најмањих ногу, и сасвим израна, са речене тачке у самом центру града, могао усвајати и упијати тај негдашњи Чачак. Зашто овакав и оволико дуг пасаж у једном новинском напису инмеморијалног типа? Стога што разлог постоји, а он је у чињеници да је Драгић Ћирковић за својега земаљскога постојања – није претерано када тако кажемо – све време био по занимању (и) Чачанин, напоредо са деловањем у другим својим  позвањима и послањима. Ако се за икога такво што може рећи, онда се то има казати за њега. Чак и независно од чињенице да је током безмало две деценије учествовао у креирању активности Завичајног друштва Чачани, те да је тој друштвеној организацији задуго био на челу. Базично занимање му беше, дакле, Чачанин. (Радио је тај старији Драганов син и као репортер предузетног листа Аутопревоз, потом и као уредник тог гласила – дотичне новине долазиле су из чачанског седишта негда највећег и најмоћнијег друмског превозника у Фенерејоту, касније и у СФРЈ – из Аутопревоза – Чачак. У раздесноме времену такозване друштвене транзиције нашао се Драгић и у комерцијали једнога од преосталих делова тад готово дибидус раштеловане пословне “мотористике” негдашњег србијанског и југословенског превозничког гиганта.)

У неким јуношким данима, на прагу зрелости, нашла је Драгића претећа и обесхрабрујућа болешљивост (која се временски развукла). Задуго, био му угрожен живот. Отуда, студије германистике никад нису докрајчене. Ипак, Ћирковић је као солидан познавалац  језика Гетеа и Хајнеа, Шопенхауера и Ничеа, те Цвајга, Мана, Хесеа и Граса, врло квалификовано и минуциозно преводио и најзахтевније текстове. Сарађивао с књижевним часописима. На пример, с Кукићевим Градцом.

Обавио је Драгић један несумњиво важан посао за културу Града. Кроз сарадњу са одговарајућим установама у култури, али понајвише самоиницијативно и „на мишиће“ делујући, измајсторисао је читав нарамак репрезентативних публикација насталих на тематици и материјалу што их пружа количински велик и уметники значајан сликарски, цртачки, вајарски, сценографски, карикатуристички и илустраторски опус његовог оца Драгана. Реч је о књигама есеја, приказа, интервјуа, те висококвалитетних штампарских отисака уснимљених плошних радова и скулптура. Легат Драган Ћирковић је обавезно стајао иза таквих издања, а његове активности усмеравао је и дозирао углавном Драганов старији син.

А, да. Годинама већ, у Чачку постоји и упорно излази, један билтен. Именован је именицом Чачани. Као уредник и спиритус мовенс, иза гласила је стајао посвећеник Драгић. Његова уредничка естетичност, акрибичност, те свеколика минуциозност у намицању и публиковању жељене садржине и зацртаног квалитета, засебна су прича. Некако по дефиницији, то јест у класификацији свакоразних гласилних публикација, билтени су, ваљда, негде тек четврторазредна работа. Но, билтен Чачани је по свим мерилима вредан правог часописа. И садржински, и с графичких својстава, то јест са свеукупног својег дизајна. Иза два туцета публикованих бројева перманентно су стајали критичко око и уздржан потпис Драгића Ћирковића. Пре или касније, у колективно памћење оних Чачана који свој град сентиментално и естетички доживљавају и промишљају ући ће и пластифицирана корица билтена Чачани. Једном је она коралноцрвена, други пут је у краљевскаплавој. И тако наизменично, на равне части.

Удружење „Чачани“

Шта год да сте са Драгићем започели и порадили, морало је вредети. Али тек након што би обострано били избалансирани и избаждарени они првотни, стартни – мање или више сагласни, или пак више или мање несагласни – етички и естетички ставови. Затим, одговорност, тачност, доследност, истрајност. Увек би се избоксовало понешто што видно надилази сваку баналност.

Музика – да, музика. Склањао се Драгић у свет музичких складби. Сате и сате, дане и дане, проводио је сурфујући по мјузик платформама, доменима, или како се већ то зове. Сладострасно је инвентарисао понуду. Као љубитељ забавне музике, за свој ужитак је одвајао лаке ноте наглашене мелодиозности, а и таквих интерпретативних стилова уз какве  обавезно иде предикат con anima. Таквим нумерама је себе потпуно прожимао. Слушао је старе шлагере из доба Југославије, али и забавне мелодије из иностране продукције. Сладокусно берући по Јутјубу, сачинио је на стотине носача звука за приватно рабљење. (Ја, који овај тест потписујем, добио сам од Ћирка на десетине дискова с репрезентативним, пробраним нумерама.) Нарочиту пријемчивост за музику латино провенијенције и звука поткрепљивао је списковима својих фаворита. На пример: Ana Gabriel (Tu, solo tu), Renzo Arbore (Luna Rossa), Joaquin Sabina (19 dies e 500 noces), Juan Gabriel (Amore Eterno), et cetera. (Узгред и ово: ко год да негде пронађе душевно устрепталију те уздрхталију и страственију песму од Габриелове Вечне љубави нека то одмах дојави.)

Најзад, и овде налази место немила и добрано болна истина: никада се са истинским и интелектуално занимљивим   пријатељима нисте довољно дуго подружили.

Братислав Бато Јевтовић