Gorčin Stojanović: Srbija je kratko i loše živela demokratiju

Pozorišni i filmski reditelj Gorčin Stojanović izjavio je da je na ovim prostorima pobedio nacionalizam.

– Nacionalizam je pobedio. Poraženi smo mi koji smo s nacionalizmom imali problema, da to kažem eufemistički. I ne samo u Srbiji, samo što to nije nikakva uteha – izjavio je Stojanović za portal Nezavisnost.org.

Gorčin Stojanović Foto: N1

– Kad se jednom suspenduje ideja Republike, potrebno je neko vreme da se ona obnovi, kao što nas uči francuska istorija i povest napoleonskih zavrzlama. U takvoj situaciji, ali i u opštoj informatičkoj i pandemijskoj stvarnosti u kojoj živimo, pod stalnim pritiskom – može doći do nekog oblika katarze, nekog oblika otreženjenja. Jer, suspenzija demokratskog i republikanskog odnosa prema društvenom biću, ne može trajati večito. Nevolja sa nejakim kneževinama, dakle – uređenjima sa nedostatnim suverenitetom, počiva u tome što one, takve, odgovaraju onima koji ih mogu imati pod paskom, a nisu u stanju same proizvesti dovoljnu količinu demokratske supstance. Tako da – biće nešto, možda i uskoro, samo što je teško zamisliti hoće li to nešto biti emancipacija ili novi udar samouniženja.

Na pitanje o poziciji Srbije na mapi Evrope i regiona, Gorčin Stojanović je rekao da je “Srbija gde je oduvek i bila, i tu i tamo, ni tu, ni tamo”.

– To će reći: na Balkanu onoliko koliko joj odgovara, u Evropi samo onoliko koliko njena uprava misli da je potrebno, a mi, njeni stanovnici, onoliko koliko mislimo da tamo možemo biti. Drugim rečima: i nadalje u himeri, tlapnji, iluziji, utopiji, što bi rekao Tin u Odlasku – u slutnji, u čežnji. Srbija je nigde i svugde, takoreći – Nigdina sama. Te smo i mi, zajedno s njom, što bi, pak, rekao Lenon – Nowhere Men, Ljudi niotkud. Ne govorim ili još ne govorim o politici. Govorim o maloj plačevnoj dolini koja je tek malo veći vilajet od okolnih, sebi sličnih. Kabadahijsko ponašanje je kao i svako silništvo – oblik kukavičluka. Čim se podvikne, siledžija – nekad se govorilo ‘silos’ – ustukne. Tako i Srbija, tačnije – tako njena aktuelna uprava. Kao i prethodne, doduše.

Prema njegovim rečima, “politički rečeno: Srbija nije dovoljno samostalna, nezavisna i inokosna da bi mogla biti pravi kabadahija”.

– Kao takva, povišene retorike, a snižene borbene moći, ona je taman onoliko pretnja susedima koliko susedima odgovara da im slabaška zemlja bude pretnjom.

Povodom konstatacije novinara da reditelj uspešno radi na prostoru nekadašnje zajedničke države čije najvitalnije nasleđe su umetnost i kriminal, Stojanović je kazao da je “kriminal kosmopolitska stvar”.

– A najvitalniji je prostakluk. Srbi, Hrvati, Bošnjaci oduvek su bili braća po primitivizmu. I to će ostati do kraja sveta. Što znači i ovo – ne postoji ‘bivša Jugoslavija’, postojala je jedna država koja se tako zvala dva puta. A Jugoslavija kao pojam i te kako postoji, nije se nikad raspala. Da jeste, ne bi se ova goreimenovana braća po prostakluku toliko bavila jedni drugima, mrzeći se – dok slušaju istu ‘dvojku’. Država bude, pa ne bude. Prostakluk ne umire. Samo se ponekad pritaji. I to što sam se ponekad ponegde mrdnuo, ja ili neko drugi, ne znači ništa. Na čemu sam ja vrlo zahvalan, samo bi mi još nedostajalo da imam i neki značaj, poglavito ‘regionalni’.

Izbegavanje našeg društva da se suoči sa teškim nasleđem ratnih zločina reditelj doživljava kao poraz demokratije.

– Svako društvo izbegava da se suoči sa svojim mračnim stranama. Samo što demokratska društva to uzimaju sebi za obavezu. Srbija je kratko i loše živela demokratiju, nešto je zagrebala, ali je nevolja sa našim demokratama što im je demokratija ili penjoar kojim pokrivaju nago telo nacionalizma, ili se, ako jesu istinske demokrate, zaogrću šinjelom nacionalizma, misleći da je to način da dopru ‘do naroda’. Sa nedemokratama se ne može razgovarati o demokratiji, pa je tako i bespredmetno tumačiti njihove radnje. Tako da sve doživljavam kao posledice tog velikog poraza demokratije. Ili, pak, posledice trijumfa klero-nacionalizma i šovenstva. Kad si poražen, poražen si. Nešto se, kao, džilitaš, naprđuješ, iritiraš umrtvljeno nacional-građanstvo, spasavaš dušu i nadaš se da ti dete neće živeti ovde.

Dodao je da izlivi mržnje prema drugima i drugačijima dolaze iz “dubine ljudskog bića”.

– Samo što je to ponegde zatomljeno, te se javlja u vidu brejvikovskih incidenata, a ponegde, kod nas, recimo, deo je svakodnevice. Tako se ovde vaspitava decu. Deca devedesetih sad su roditelji neke dece. Emancipacija nije uspela, demokratija se nije primila, republika suspendovana, samo primitivizam menja oblik.

Na pitanje o socijalne-ekonomskim problemima umetnika reditelj je odgovorio da “umetnici ovde uvek jedva preživljavaju, ako nisu skloni sklanjanju pod skute politike”.

– To je ovde tako. Govorim iz pozicije višedecenijskog podstanara, na primer. Dakle – znam šta govorim. Sam sam, međutim, birao, nisam imao iluziju da će biti drugačije, onda kad sam, pre trideset i pet godina, birao čime ću se baviti. Kao i kad sam, tri puta, odlučio da ću šantićevski ‘ostati ovdje’.

Saglasio se sa primedbom novinara da umetnici nisu naročito uspešni u borbi za svoja radna, ekonomska i socijalne prava.

– Probali smo. I ja sam probavao, batrgao se ponekad po kojekakvim predsedništvima udruženja, sindikatima… U društvu koje kulturu ne prepoznaje kao svoje jedino blago – ima, naime, litijuma, plodne zemlje i građevinskog zemljišta i drugde – ne može se očekivati ni da oni koji je stvaraju imaju vremena da se, svakodnevno angažovani, u borbi za (o)srednju ili bilo kakvu egzistenciju, sudaraju sa visokorazvijenim birokratskim sistemima koji svaku nematerijalnu vrednost vide kao nepotrebnu rashodnu stavku na kojoj se ne može zaraditi ni legalno, ni ilegalno – rekao je reditelj Gorčin Stojanović u razgovoru za portal Nezavisnost.org.

Izvor: Nezavisnost.rs

___________________________________________________________