Greške i dobra rešenja u školovanju osoba sa invaliditetom

Obrazovanje je veoma bitan segment u psiho–socijalnom i intelektualnom razvoju i opšte životnom napretku svakog čoveka.

Činjenica da su se, do pre 30 godina, nekvalifikovana lica (osobe sa završenom osnovnom školom), lako zapošljavale na težim fizičkim poslovima, a da su uz završen daktilografski, krojački ili frizerski kurs, mogli doći i do lakših poslova, pokazuje da se sa razvojem društva, pravila i trendovi menjaju. U sadašnjem trenutku, iskustveno i praktično gledano srednja škola ima značaj osnovne, a takodje sve veći broj ljudi završava više škole i fakultete.

Kada su u pitanju OSI, obrazovanje ima neprocenjivo veliki značaj,  zato što za ova lica praksa pokazuje da što su obrazovanija, to su im veće šanse za uspešno učešće u „ utakmici“ na tržištu rada i imaju širi dijapazon apliciranje na veći broj ponuda za posao. Medjutim,  kada osobe sa invaliditetom, koje su visoko obrazovane pročitaju ove redove, reći će da im to što su obrazovani ništa ne znači, jer su ipak nezaposleni. Ne sporimo da su sa jedne strane u pravu, ali ćemo im poručiti, da je njihovo obrazovanje i znanje koje su stekli, benefit koji im niko ne može oduzeti i koji će sigurno doneti rezultate. Zato ćemo apelovati na mlade iz ove grupacije, da budu uporni i obrazuju se, ne obazirući se pri ovoj odluci na aktuelnu situaciju teškog zapošljavanja.

U razgovoru sa našim sugradjanima sa invaliditetom osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta, izveli smo opšti zaključak, da su škole njima ne prilagodjene. U prilog ovih tvrdnji, naši sagovornici (koji su naravno želeli da ostanu anonimni) naveli su da kabinetska nastava, koja se uvodi od 5. razreda  osnovne škole, predstavlja ogroman problem.

 – Svoje dete moram nositi od učionice do učionice, a to podrazumeva moje odsustvo sa posla, nekada i po čitavu školsku smenu, zavisno od časova koje ima –  rezignirano navodi jedan roditelj.

Ta činjenica dovodi i do nerazumevanja tog problema od strane poslodavaca roditelja. Dete naravno raste, a roditelj postaje stariji, pa jednog dana neće ni biti u stanju da fizički to izdrži. U školi su, rekao je otac dečaka koji je odličan đak, naveli da nije moguće da konkretno odeljenje bude u jednoj učionici , jer neki predmeti jednostavno zahtevaju kabinetsku nastavu.

Kako je, na sreću, sve veći broj dece i mladih sa invaliditetom koji se obrazuju, to po nama znači da u sve obrazovne ustanove iz navedenih razloga, treba uvesti liftove ili bar elektronske rampe, kako bi se ovaj problem rešio.

Na navedenu temu razgovarali smo i sa jednim našim sugradjaninom sa invaliditetom, koji će naredne godine maturirati. Rekao nam je da je odličan đak i da želi da studira, ali da se plaši da će navedeni problem postojati i ako upiše fakultet, zbog čega razmišlja da od toga odustane. Kaže da je zbog neprilagodjenih kabineta na drugoj godini srednje škole hteo da napusti redovno školovanje, jer je zbog kabinetske nastave, neko stalno morao biti sa njim tokom školske smene.

Trebalo bi dakle, da ljudi koji vode ovaj grad razmisle o tome koliki će broj mladih sa invaliditetom odustati od školovanja iz navedenog razloga i koliki je broj njih koji je to već učinio, iako su bili dobri đaci i imaju uslove da nastave školovanje. Možda će, ako aktuelizuju problem, konačno shvatiti da je ipak lakše, da za njegovo rešenje nađu novac, a da nije pošteno da mladim ljudima indirektno oduzimaju pravo na dalje školovanje.

Pre nekoliko godina u naš obrazovni sistem uvedena je inkluzija. Ona podrazumeva da i školarci sa smetnjama u razvoju, mogu da se uključe u pohadjanje nastave u redovnim školama, po programu koji je njima prilagodjen. Prosvetni radnici su kroz različite edukativne okvire, pripremani za ovaj segment rada, a takvi učenici takođe imaju asistenta u nastavi, koji im pomaže da adekvatno prate nastavu i postižu što bolje rezultate.

Postoji utemeljeno mišljenje da je inkluzija dobar korak  za uključivanje OSI u društvenu zajednicu. Ono što po nama nije dobro je činjenica da odeljenja, u kojima postoje učenici ove kategorije, imaju isti broj učenika kao i odeljenja u kojima ih nema, a trebalo bi da imaju znatno manji broj učenika. Ovo je potrebno da bi se učitelj ili nastavnik, imao više vremena  da posveti učeniku koji prati nastavu po inkluzivnom programu. Prosvetni radnici  kažu da obrazovni sistem i kadar koji ga čini, nisu dovoljno pripremljeni za sistem inkluzije, da priprema treba bude duža i detaljnija i da se u principu snalaze najbolje što mogu.

Postoje naravno i one situacije, gde mnogi roditelji izražavaju negodovanje zbog činjenice da u odeljenju njihovog deteta postoji dete, koje nastavu prati po sistemu inkluzije, a i sami učenici to često teško prihvataju i loše se odnose, posebno prema učenicima sa smetnjama u razvoju.

Roditeljima treba svojoj deci da budu u svemu pozitivan primer, jer deca pre svega od njih uče, a jednog dana će i ta deca imati svoju decu. Zato ćemo svima poručiti da biti – drugačiji, ne znači biti manje vredan.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 ___________________________________________________________