In memoriam dr Miroslav Miro Jevtović

ИЗНЕНАДНИ  ОДЛАЗАК  ЕТИЧАРА,  УМЕТНИЧКОГ  НЕИМАРА  И  ПАЛЕОЛИНГВИСТЕ     

др Мирослав Миро Јевтовић

У Београду је 7. априла, у 74. години живота, изненада преминуо др Мирослав Миро Јевтовић, универзитетски професор у пензији. Као политиколог, социолог, етичар и еколог, предавао је више предмета на Полицијској академији у Београду, а као гостујући професор радио је на београдском Учитељском, те на Правном факултету у Суботици.

Магистеријум је обавио у Француској, на Универзитету у Нансију, а докторирао је на Београдском универзитету. Изнајпре, радио је у НИП Политика. Више година – током друге пентаде седамдесетих и почетком осамдесетих – био је главни уредник гласила које је публиковао СИП (Секретаријат иностраних послова СФРЈ) и које је доспевало у сва југословенска дипломатска посланства широм света – од Велингтона и Канбере до Њујорка и Вашингтона те Торонта и Отаве.

На Полицијској академији основао је катедру за предмет полицијска етика и сматра се родоначелним едукатором и мислиоцем у домену дотичне дисциплине у нас. За собом је оставио одговарајуће уџбенике и радове.

Као ђак Чачанске гимназије, а и као актер на Корзоу и на реци Морави – памте то старији Чачани – Мирослав бејаше врло препознатљив, радо виђен момчић. Био врстан гимнастичар.

Не, не беше посреди никакав прождрљиви и напуцани бодибилдинг: половином шездесетих суверено наступао, у правом-правцатом гимнастичком спорту – оном „справашком“, са шест такмичарских дисциплина – за екипу чачанског ДТВ Партизан (као пулен Пера Љујића, Мика Неранџића, Тома Колаковића).

У пливачком спринту важио за изврсног и жустрог. У омладинској средини популарност је уживао и као врло духовит момак, жовијалност му бејаше непресушна. Свирао је виолину, пребирао по жицама акустичне гитаре, музицирао на разним флаутама и фрулама. Бавио се сликарством и за собом је оставио на десетине акварела, пастела и уља на платну.

Мирослав Јевтовић: Мотив са Светог Стефана, пастел 1982.

Професора Мирослава Мира Јевтовића одликовала је изузетна ширина образовања, то  јест ерудиција на какву се не наилази често. Био је посвећени лингвални археолог – палеонтолог, у ствари.

Изнашао је веома занимљиве везе и спојеве, то јест дошао до – по свему изгледа – значајних етимолошких и семантичких увида у тој својој језичкој компаратистици и потрази за дубинским лингвалним симиларностима, примордијалним језичким источницима и разделницама. Кроз интуитивне и аналитичке лингвалне дослухе са санскритским древностима, доспео је до бројних одгонетака, формирао извесне синтетичке закључке. (Током минулих седмица и месеци интензивно се бавио заокружењима спознајā и увидā до којих је дошао.)

Процене зналаца и утисци неких боље обавештених саговорника из Јевтовићевог ближег окружења указују на вероватноћу да би дотична оставштина за палеолингвистику могла да буде уистину драгоцена.

Упорно и непосустајно градећи у камену, током минулих четрдесетак година др Јевтовић се потврђивао као креатор и неимар-извођач у области својеврсне архитектуре и архитектонике засноване на клесању и уграђивању стења и камења у зидове специфичних здања.

Душко Милошевић, Атеничка кула (акварел, 2020.)

Својеручно је – клешући и узиђујући уградак по уградак – подигао необичну и импозантну грађевину (у селу Атеници, надомак планине Јелице, у дедовском забрану). Ни зигурат, ни пирг, ни донжон – једноставно, „Мирова кула“, како су је мештани назвали. Грађевински Мирослављев рукорад – који намерника, усред луга, по правилу дочекује као потпуно изненађујућа грађевина, која ће га одмах и импресионирати – остаје на многаја љета.

Столећима, сведочиће једну апартну неимарску визију и специфичну градитељску страст, то јест посвећеност – заправо такве персоналне особености ће потврђивати какве су у данашњем добу врло врло ретке, те у којечему и јединствене.

Јелена Дуњић            

_____________________________________________________