In memoriam: Dule Žgebo

Душан–Дуле Бошковић, звани Жгéбо. Отишао из Чачка и живота негде иза Илиндана, са непуних седамдесет и пет својих лета. Угасио се господски. Тихо, нечујно, у сну. Без икаквога самосажаљевања, а још мање кукавичлука. Без имало роптања, без упињања да се некако води и даље као жив. Као да је у том терминалном своме сну скочио одличну ласту, с повисоке стене, у некакво зачудно меко, пријатно море.

Дуле Бошковић изводи ласту, архивски снимак

Шта су ти године! Педесет-шездесет их пролети, као на некаквој невидљивој васионској и небеској вртешци, и, погледај, они негдашњи живахни дечаци и младићи више нису ни издалека тако усправни, нити су у корачајима макар приближно гипки као оно некада.

А беше Душан, једном давно, добар јуноша, изврстан спортиста (посебно гимнастичар), наставник и профа за пример, руководилац по мери и укусу радника.  

Негде поткрај педесетих прошлога века, у Чачку, бејаху на цени добри  фискултурници и уопште мишићави момци (наравно да у то време нису у нашем граду, а ни другде по Србији, постојале теретане и вежбаонице за напумпавање мускулатуре, са свом потребном апаратуром, бар не онакве какве познајемо данас; о разним протеинима и свакојаким „галаксима“ и другим препаратима да и не говоримо, јер „клопала“ се углавном пáња и парадајз). Мишићи су се развијали у играма с лоптом, такође  на лакоатлетским опробавањима, а понајвише и нарочито у гимнастичкој дворани (Соколана, Гимназија, Техничка)… дабоме, на брзацима и у тишацима реке Западне Мораве… Поједини момци, са одговарајућим физичким предиспозицијама, одлазили су у Средњу фискултурну школу. Дуле Жгебо беше један од таквих. Обрео се у Земуну.

Година 1960, лето. Као да и сада видим омаленога младића, с пооштром тамном косом. Фризура, тарзанка. На ногама „шимике“, а панталоне су „звонарице“, у пасу тесне. Оштро зацртана рамена распознају се и у комотној летњој кошуљи „хавајки“, у десену бело-тегет. Тако је у то време изгледао Дуле Жгéбо. Кадикад, са њим је Мићо Зарић, такође чачанска „развијотка“, пајтос из земунске школе, мангаш темпераментан и неустрашив за двојицу, на песници брз као муња. Неретко, придружи им се и Стеван–Мићо Вукомановић, тада један од водећих млађих чачанских гимнастичара… или Миодраг–Мишко Драшковић… Слободан–Слобо  Матовић… Стојан– Кале Качар… Посматрао их читав Корзо, гледала их башта Први мај, кибила их сва моравска плажа, ова или она… Још нека омладина која се спрема за позив наставника фискултуре такође привлачи нашу „шафцигерску“ пажњу: Мијо Ракочевић, Мико Неранџић, Милка Милекић, Светлана Вујошевић, Миливоје Вуковић, звани Вукас, Томислав–Томо Вучићевић, и још понеко. Ови спортски настројени омладинци, међутим, гледали су удивљено у неке нешто старије фискултурнике: у Драгутина–Бата Перуничића, у Драгана Чакаревића Чакару… Божидара–Божа Филиповића… али и у још неке врсне гимнастичаре из претходних генерација – Илић, Масларевић, Костић, Колаковић…

На фискултурним слетовима, приређиваним у част Дана младости на игралишту ФК Борац, или пак на Слободином, нагледали смо се слетског вежбовног трукераја, али и правих акробатских чудеса; на пример: атракцију изводе двојица изванредних партераша – Радомир–Лале Ивановић, звани још и Мецо, и Дуле Жгебо; један полази од једне линије шеснаестерца, други од друге; потребно им је једно тридесетак секунди да се сретну на центру; али, они нити трче нити иду пешке: као два зачудна бела пропелера, све из задњег премета у задњи премет, они ти се један другом хитро приближавају; еластични, као да су од гуме, у белим мајицама на бретеле (да ли и у дугачким гимнастичким „хлачама“?), изгледају уистину лепо, затегнуто и „пружено“, елегантно; салве аплауза разлежу се из публике… (Дуле Бошковић – онако омален, а податкан и гибак, те јаке косе и црномањаст, веома је подсећао на чувеног Јукија Енда, тада водећег јапанског и светског гимнастичара.) Тај давнашњи слетски призор, ето, остаје у сећању   засвагда…

Иначе, Дуле не беше човек лактова и каријеристичке пробитачности. Држао се више по страни и некако у резерви. Почео као наставник физичког васпитања у чачанској Основној школи Милица Павловић, затим прешао у Горњу Горевницу, у школу Војвода Степа (то му се службовање посрећило – срео је учитељицу Љиљану, своју будућу супругу)… онда, по задатку, обрео се у Ивањици, у тамошњој школи Милинко Кушић, где је такорећи никакве услове за обављање наставе физичког васпитања побољшао више него осетно и где је тамошње старије основце у рукометном спорту лансирао међу најбоље у тадашњој држави. Узгред, дипломирао (на ДИФ-у, на Београдском универзитету). Ето га потом на месту управника у колективу који газдује новосаграђеним чачанским пливачким базеном (СРЦ Младост) – тамо негде током седамдесетих налазио се на тој дужности. Као небирократа, и као одличан дружбеник, барабар са члановима колектива, раме уз раме, ради на унапређивању инфраструктуре и свеколиког изгледа објекта, не избегавајући да лично засуче рукаве и на најгрубљим пословима.

Заједно са Добривојем Миловановићем (Пижоном), Александром Стефановићем (Пушом), Матијом Тошићем, Лексом Шћекићем, и још неколицином чачанских скијаша, један је од оснивача Скијашког клуба Борац. Агилан је код постављања првог ски лифта у овом крају – онога на Јелици, на Караули, концем седамдесетих.    

Још за службовања у Ивањици, заљубио сеу планину Голију: Тичар, Дајићи, Кулизе, Јанков Камен… четинари и простране сувати, ничим запречен поглед ка Дугој Пољани и Сјеници… пространства и предели су који су га опчинили… Саградио на Голији кућу, дочекивао пријатеље и намернике. Са горштацима био близак, сведневни им саговорник и добар сусед беше. Када год би на Голију навратио ко од Чачана, Дуле би га свратио код себе и угостио како ваља и доликује… Волео је друштво, кафану, карирани столњак.    Боем био, али не и грлат, али не и наметљив – више испотија. Уз чашицу, нарочито слаб био на Јесењина и његове стихове из песме Довиђења, друже, довиђења…

Братислав–Бато Јевтовић         

__________________________________________________________________________