In memoriam: Prof. dr sci. med. Božidar Antonijević

Prof. dr sci. med. Božidar Antonijević, infektolog

1939 – 2022

Umro je Božo Antonijević.

Ružna i tužna vest za ovaj grad i narod, da ne može grdnija biti. Koga pozivati za savet i pomoć, a ako više nemate koga drugog u ovome gradu? Pitam se i ne nalazim odgovor.

U penziju su otišli i Đorđe Hercog i Branko Đurović, nema više ni Peđe Milenkovića, a sada iz života odlazi i ovaj čovek. Ima još naše dobre dece u velikome gradu i njegovim univerzitetskim klinikama, ali da li će ko od njih biti kao što su bili ovi ljudi.

Ispratilo ga je u utorak, 1. novembra, dosta „dužnika“, poštovalaca i prijatelja iz ovoga grada. Oficijelno su se od njega oprostile dve prve „glave“, glavne srpske zarazne klinike. Iskreno da iskrenije ne može biti, bezmalo sa suzama, uz lični dodatak da im je bio i prvi učitelj i oslonac, prvi koji ih je prihvatio u budućim velikim profesorskim karijerama, prvi uz njih u velikim nevoljama i dilemama na njihovim počecima.

Da li je neko od nas dragi čitaoci, zaboravio nekog svog takvog prvog učitelja i oslonca u nekom novom životnom poslu, a naročito onom od koga će se celi život živeti. Samo neko loš i neiskren.

Ispratili su ga sa svim titulama i „odlikovanjima“, kao što uostalom i priliči takvim ljudima koji treba da štite veličinu svojih znanja, postignuća i škola.

Ali, za ovu reklo bi se još uvek malu varoš, on nije bio ni Božidar, ni profesor fakulteta, ni doktor nauka, ni primarijus, bezmalo samo doktor i samo Božo Antonijević, narodni čovek i lekar za ovaj narod. Za čačansko čovečanstvo to je bilo sasvim dovoljno i iskreno, a i on je sve te ljude tako prihvatao.

Pitam se da li postoji iole odraslija ličnost ovde, a koja nije čula za ovoga čoveka.

O njegovim visokim postignućima u struci i nauci pisaće i komentarisaće, verovatno visoko stručniji. Ovo je narodna novina i napis za ljude ovoga grad, za koje je on bio vezan, mnogo pre nego za sve ostalo.

A takvih je danas kao on, na žalost sve manje.

Bio je čovek koga ste mogli da zaustavite u Ciganmalskoj ulici i da pitate za dete, majku ili oca, sa sigurnošću da vas neće odbiti, na košarkaškoj utakmici koje je uvek voleo, na pijaci su mogle i seljanke da ga preko tezge pitaju za svoju muku, onda u čačanskom Proleću, gde je poslednjih godina voleo, dok je mogao naravno, da sedi sa svojim društvom …

Neka se javi taj građanin koga je odbio u nekoj iole većoj nevolji, i u Čačku i kasnije u Beogradu i kome nije pomogao samo ako je mogao. Naravno, medicina je moćna, ali ne i svemoćna.

I uz to, kome je šta tražio za uzvrat, koga je ucenio? Nikog i nikad.

Da li je bio čašćen? Od svih dobrih ljudi sigurno, koji su cenili ljudsko dobro i uslugu. Kako? Isto onako kako uzvratimo svakom dobrom čoveku i majstoru, koji vas ne ostavlja u nevolji, bilo da je u pitanju auto, struja, voda ili bilo šta drugo.

Bio je prvi pravi čovek svoje struke, u istoriji ovoga grada. Trebala je da se desi velika nesreća zvana „velike boginje“, 1972. godine, pa da ovaj grad i njegova Bolnica, tada posle ravno 100 godina postojanja ove kuće, shvate da se bez takvh stručnjaka ne može i ne sme više živeti. Bezmalo, za neverovanje.

A 1910. godine, kada je otvorena ova današnja „kulinovačka“ Bolnica sa četiri zgrade, jedna od njih bila je takozvana „zarazna bolnica“, ograđena od ostalih zbog opasnosti i sigurnosti, na istom mestu gde je i danas Infektivno odeljenje.

Tako je on zvanično prvi započeo sa jednom novom službom u čačanskoj Bolnici sredinom sedamdesetih, po povratku sa beogradskog specijalističkog usavršavanja. Mirne duše mogu reći, u predsobljima, čekaonicama, toaletima, na stepenicama tadašnjeg i sadašnjeg gornjeg sprata Internog odeljenja.

A šezdesetpet godina pre toga, malena zemlja Srbija i još manja čačanska varošica za tu namenu su bili odredili spratnu zgradu. Ali, pre i za vreme veriole vere, bilo je kako je bilo.

A onda je on, bukvalno sam, sa svojim prijateljima i drugim dobrim ljudima, opremio bivšu zgradu Očnog i ušnog odeljenja, a po prelasku ovih u zgradu nove čačanske Bolnice, 1980. godine.

Ovaj grad i njegova bolnica, dobili su tada nešto što dotle nisu imali, a zasluživali su i te kako.

A to je ostvario, slobodno možemo reći, Božo Antonijević.

I tada je ostao onaj isti dobar čovek, koji je naravno imao pristojan ponos i samopoštovanje.

Nekako tada se iskristalisala i misao u mnogim glavama, da taj čovek treba i može, i verovatno ponajbolje može, da vodi ne samo svoju službu, nego i sve ostale, odnosno celu Bolnicu. Ali, bilo je na žalost i drugih interesa i ideja, a i nepravdi ponajviše.

Božo Antonijević je bio isuviše ponosit čovek na svoj dotadašnji život i sposobnosti i preko toga nije mogao preći. Odlazi, a da više nikad kroz kapiju čačanske Bolnice, bukvalno, nije prošao. Osim, do sudnjeg dana.

Ali, zato je valjao prestonom gradu i našoj prvoj i najvećoj zaraznoj klinici, gde je prvo rukovodio prijemom u ovu kuću, koji je možda bio veći i važniji od prethodnog čačanskog odeljenja, pa je onda bio prvi do prvog cele klinike, pa onda i glavni vođa iste kuće.

Uz to su sledovale i sve akademsko-univerzitetske titule.

Neizbežno je pitanje: ko je u svemu ovome bio mudar, a ko glup?

Božo Antonijević je imao pored svih dobrih osobina i jednu manu. Bio je nagao, emotivan i impulsivan. Kad nešto „zabidži“, dugo mu je trebalo dok ne popusti. Mnogo puta je i sam zbog toga ispaštao u životu. Ali, tako je to, od svega čovek može da pobegne, osim od samoga sebe. A mnogo puta je pri svemu tome i bio u pravu.

Međutim, to je sve često bilo kao letnji pljusak i nepogoda, pa je posle toga opet sijalo Sunce. I pisac ovih redova je imao priliku da se u sve ovo uveri, pa mu ipak sa najvećim poštovanjem i ljubavlju sve ovo piše.

Iz  ovoga grada je dva puta odlazio i dva puta mu se vraćao. Drugi put pre bezmalo dvadesetak godina i to za svagda. Kao da ga je prizivao neki glas ovdašnjeg naroda: Božo, ti si naš, samo smo mi tvoji, vrati se svojoj kući.

Tako je i bilo. Voleo je ovaj narod, a i bolesni i namučeni čačanski svet uzvraćao mu je sa još većom ljubavlju i poštovanjem.

Kažu da se na kraju svega mnogo namučio. Zašto su nebesa ovako kažnjavala ovog čestitog čoveka ostaće bez odgovora.

Na koncu samo mogu reći ono, što svak sigurno želi da se kaže na kraju: Bio je dobar čovek. I hvala mu!

I još samo nešto. Zbogom dobri i veliki majstore.

Dr Zoran Antonović  Foto: Print Screen TV Galaksija 32

______________________________________________________

                    БОГАТА КАРИЈЕРА ПРОФЕСОРА ДР БОЖИДАРА АНТОНИЈЕВИЋА

                            Због својих истраживања био је носилац бројних признања из земље и света

Претпоследњег октобарског дана у Београду је преминуо  један од најпознатијих Чачана. У вечност се преселио професор доктор Београдског универзитета у пензији  Божидар Антонијевић. Свет је угледао у Љубићу 1939. године. Родио се у породици  Радича, занатлије пореком из Прељине и супруге Милене, која се бавила штрикерским послом. Отац Радич је, по ослобођењу, био директор предузећа  „Каблар!“ у Краљеву. Читав радни век Божидар је провео  продубљујући сазнања о специфичним вирусним обољењима и изналазећи најефикасније начине  за њихово лечење. Медицински факултет завршио је у Скопљу, потом кратко време радио у Краљеву, да би потом , 1968. године дошао у Чачак, где после специјализације, као примаријус, постаjе начелник Одедљења за инфективне болести. Први је код нас дао клиничку слику хеморалгичне грознице и открио њене везе са сличним појавама у свету. Показало се да је „наш“ вирус сродан нађеном у више европских земаља  и тадашњем СССР-у, али да има неке одлике и једног другог, источњачког, откривеног у Кореји. Утврдио је да су преносиоци сићушног изазивача ове болести глодари попут шумског и домаћег миша и риђе волухарице. Присуство овог вируса доказује се наласком спечифичиних антитела у крви оболелих. Ова болест, која може да има тешке последице, могла је да се у великој мери сузбија симптоматском терапијом, регулисањем унутрашњег метаболизма, мировањем и употребом кортикостероида, уз надокнаду изгубљене течности и прописану дијету.

Признање за своја сазнања  у овој области медицине прво добија у Москви 1983. године, после истраживања у тамошњим лабораторијама. Већ следеће године успешно је одбранио докторску дисертацију на Београдском универзитету. Каријеру је наставио на Клиници за инфективне болести КЦ Србије. Убрзо постаје виши научни саветник Института за медицинска истраживања, а затим и  редовни професор на Медицинском и Стоматолошком факултету. Поред осталог, открио је и два специфична вируса код пацијената из нашег краја. Било је то 1986. године. Једном даје име „Чачак 17-49“, а другом „Тула Чачак“.

Професор Божидар Антонијевић објавио је више од 180 научних  и стручних радова, два уџбеника и један практикум за  студенте Медицинског и Стоматолошког факултета. Завод за уџбенике Србије издао му је 2001. године књигу „Болести у чијем настанку животиње имају значајну улогу-зонозе„, прву ове врсте у нашој земљи. Извесно време био је и в.д директора Клинике за инфективне болести. У пензију је отишао са места начелника Пријемног одељења, ове познате здравственен институције. Када је долазио у завичај, имали смо прилику да се, као Љубићани, често сретнемо и поседимо у бифеу или башти  чачанског „Пролећа“. 

Родољуб ПЕТРОВИЋ    Фото: Print Screen ТВ Галаксија 32

____________________________________________