In memoriam: Ranko Simović

У понедељак, 27. септембра 2021. године у Београду је преминуо песник Ранко Симовић, Чачанин, знаменити ученик Гимназије у Чачку.

Ранко Симовић 1932-2021.

САОПШТЕЊЕ ГИМНАЗИЈЕ У ЧАЧКУ        

Ранко Симовић, песник из читанки, рођен је 1932. године у Трнави од Чачка. Гимназију је учио непосредно после Другог светског рата, када је било и тешко и лепо – тешко због последица рата и наметања идеолошких културних образаца, а лепо због снаге младости и спремности да се земља гради поново. Завршио је Правни факултет у Београду. Бавио се истраживачким радом у области образовно-правног система и одбранио докторску тезу. Оставио нам је, отишавши, поезију за одрасле и децу, кратке приче, телевизијске сценарије, приручнике и уџбенике, књиге и часописе које је уредио. Био је заступљен у многим антологијама, у лектири, читанкама и зборницима. Превођен је на више језика, добитник награда за поезију, приче и сценарио.

Симовић је био велики заточник родне Трнаве и велики, вечни ђак чачанске Гимназије, о чијој литерарној дружини после рата је оставио драгоцену књигу „Оно време кружока“. У време док су још одвојено функционисали мушка и женска Гимназија, једини тренуци заједничких сусрета су били у оквиру литераране секције. Било је то доба када су, сложно и снажно, наступали будући великани српске књижевности и културе: Александар Ристовић, Драган Шушић, Лале Јовановић, Владан Василијевић. Ту се рађала поезија, ту се рађала књижевност. Никола Нико Стојић, Радомир Рубаковић Рубак, Радојко Николић, Миодраг Јаћимовић, Томица Поповић били су ту такође. Прве песме у оквиру литерарног кружока Гимназије ствара и Бранислав Петровић Пајсије.

Симовић је, у својој књизи, описао и велике идеолошке притиске комунистичке власти ка „глајхшалтовању“ омладине, која се опирала и није хтела да преда своје слободе у замену за утопијске магле. Професори су стајали на страни својих ђака.

Беседећи, поводом 175-огодишњице Гимназије, Ранко Симовић се сећао:

– Током Другог светског рата, кад је такав став био изузетно опасан и по живот рискантан, неки професори, посебно имам у виду Миленка Стевовића и Наду Арсенијевић, на седницама наставничког већа били су против тога да се, и кад је то било наређење ратног комесаријата просвете, прокомунистички оријентисани ученици искључују из школе. Рекли су да неће да носе грех на души да ту децу избаце из школе која их штити и да их предају у руке Гестапоа и полицији и изложе их логорима, а можда и смрти. Али, била су таква и послератна времена да је један број ученика моје и око моје генерације био, како се тада говорило, напредан (то значи истакнути омладинци, скојевци, па и чланови Комунистичке партије Југославије) и њихово мотрење на остале, васпитно-идеолошки и репресивни притисак осећао се у школи, у секцијама, литерарном кружоку и другим активностима. Било је и оних ученика који новим поретком, из разних разлога, нису били одушевљени, па су понекад и у понечему давали одушка своме другачијем мишљењу, и често су их због тога стизале разне последице: избацивали су их из чланства Народне омладине, саслушавали у комитетима и Удби, избацивани су из школе, а неки су бивали и у затвору. Наши професори, који су у то време пратили све наше, па и ваннаставне активности, настојали су неприметно, разборитим саветима да смање тај раскол (који је попримао и политичке димензије) и да помогну онима који су, због другачијег мишљења, били угрожени.

Опраштајући се од великог српског писца и јавног делатника, обећавамо да ћемо у његовој и нашој школи памтити Ранка Симовића на активан, то јест стваралачки, начин.

_________________________________________________________________________