Inovativno novinarstvo na GZS način

U moru novootvorenih medija kojekuda po Srbiji nije teško razlikovati žito od kukolja. Evo primera iz našeg grada.

U maniru beogradskih medija čiji je dopisnik, vlasnik portala GZS malo-malo pa ospe drvlje i kamenje na osnivača portala Ozonpress i na članove naše redakcije.

I tako već nekoliko godina. Bez ikakvog dokaza za ono što tvrdi u tekstovima koje objavljuje. Jednostavno, što bi rekao Duško Radović – pljuni čoveka pa mu zalepi etiketu. Slično maniru koji ima i bas-gitarista poznatiji kao vlasnik TV Pink, koji je nebrojeno puta do sada zloupotrebio nacionalnu TV frekvenciju za lični obračun sa neistomišljenicima.

Pasionirani mrzitelj

U nekoliko poslednjih meseci vlasnik i redakcija GZS kontinuirano objavljuju tekstove u kojima iznoseći uvrede, nedokazane tvrdnje, klevete, razna nagađanja u maniru tabloidnog rekla-kazala novinarstva nasrću na integritet ljudi iz drugih redakcija: OzonPress, TV Telemark, Objektivno 1 …

– Da za neke ljude ne postoji ručna kočnica kad napune pljuvačne žlezde i umisle da su pokupili svu pamet u zanatu javnog informisanja, pokazuje nam primer GZS novinarstva iz dana u dan. U našem narodu ima poslovica – što je glava praznija, to je bezobraznija. Godinama objašnjavam svom prijatelju da nije lepo ogovarati one koji su ti činili usluge u životu, koji su te zaposlili i dali priliku da kao svadbarski snimatelj napreduješ, da naučiš makar kako se stavlja kamera na stativ. Sada je, što bi rekao predsednik Nikolić „Dete poraslo, osamostalilo se“ i umislilo da je bolje od svojih učitelja. I jeste bolje, i to mnogo, ali samo u disciplini samohvalisanja. Dobro, i to je popularna srpska disciplina, kad nema ko drugi, hvališ samog sebe. Da si najbolji, najlepši, najpametniji, mada mi svi znamo ko si i šta si. Ko smo to mi? Pa recimo oni sa kojima je moj prijatelj radio u FRA, na TV Galaksija i TV Čačak. Godinama objašnjavam svom prijatelju da postoje Kodeks novinara, etički principi u ovom poslu, kao i u nekim drugim zanimanjima, koji se moraju poštovati. Da su sa novinarstvom nespojivi objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina, da postoji nešto što se zove pretpostavka nevinosti, da je obaveza novinara da objektivno izveštavaju, da poštuju privatnost i dostojanstvo ljudi o kojima pišu, da novinari ne smeju slepo da veruju izvorima informacija koje dobijaju nego da ih provere iz više izvora, da ne smeju da primaju i traže materijalnu korist da o nekome nešto pišu ili ne pišu. Stalno mu govorim da je mržnja zao drug u novinarstvu i inače. Sada vidim da više ne vredi objašnjavati, jer u medijima čiji je on dopisnik ta pravila ne važe, pa što bi važila u njegovom glasilu. Znači došlo je vreme da on i ja ovu tematiku obradimo obligaciono. Na sudu. Ima onih koji mnogo bolje uče kad ih udari po džepu – kaže Stojan Marković, osnivač OzonPress-a.

Na naslovnoj strani portala GZS i u zaglavlju teksta jasno naznačeno da je tekst objavljen 19.01.2017. u 08:10

U nastavku teksta slede komentari čitalaca koji su po datumu i vremenu objave napisani dan pre objave teksta na koji Pera, Galeb, Hehehe, Baka i ostali šalju svoj komentar. Napomena: Komentare sa uvredljivim sadržajem smo osenčili.

Inovativno novinarstvo

Marković kaže da ima i nečeg novog što je saznao od GZS i vlasnika tog portala.

– Ne bih da se shvati kako samo kritikujem svog prijatelja. Ja sam, što bi se reklo, novinar starog kova, a evo ovih dana saznadoh da postoji jedna velika inovacija koju je portal GZS uveo u srpsko novinarstvo. Do sada je, naime, važilo pravilo da prvo neko glasilo objavi neku vest, a onda čitaoci, slušaoci, gledaoci daju svoje komentare na tu vest. Sada imamo primer da je GZS objavio tekst 19. januara, a komentari su napisani dan ranije 18. januara. Znači prvo komentari, a posle tekst. Da sam umro pre sedam dana ne bih znao da može da se komentariše tekst koji još nije objavljen. Osim ako i tekst i komentari nisu od istog autora. Zato ja redovno pratim GZS i tako sam saznao da sam krao humanitarnu naftu, i da lično nekom Bajiću dugujem neke pare, i da sam bio član u nekoliko komisija koje su odlučivale o projektnom finansiranju lokalnih medija, i da sam predsednik Saveta za štampu, i da sam „preletač“ i još puno stvari koje su mi pre objave na GZS bile nepoznate u mojoj biografiji … I sve je to, verovatno, provereno i tačno isto toliko koliko i vest o muškarcu koga je udario voz, koju je po sistemu: kako Tanjug i Glas zapadne Srbije javljaju, Blic preuzeo od agencije Tanjug, iako ima svog dopisnika u Čačku – kaže Marković.  

A u nastavku teksta stoji:

Tekst očigledno ilustruje fotografija koja nije snimljena na mestu događaja koji se opisuje, a iz naslova i teksta saznajemo da se nesreća dogodila kod Požege, u blizini Medicine rada, a prema informaciji dobijenoj u PU Čačak.

Tako javljaju GZS i Tanjug. Tako će verovati i neupućeni čitaoci. 

A nesreća se zaista dogodila, samo ne kod Požege, nego u Čačku.

Da se podsetimo novinarske etike i Kodeksa novinara: novinar je obavezan da pristupa poslu sa dužnom profesionalnom pažnjom. Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost. 

______________________________________________________