Ivan Sekulović: Siromašne države kao Srbija nisu potrebne Evropskoj uniji

Države sa visokom stopom apsolutnog siromaštva, odnosno velikim brojem stanovnika koji ne mogu da zadovolje ni osnovne životne potrebe, nisu potrebne Evropskoj uniji kao dodatni teret. U Srbiji danas svaka četvrta osoba živi u riziku od siromaštva, ali vlasti ne žele da sagledaju realnu socijalnu sliku društva i godinama odlažu uvođenje sistema socijalne karte ili slična rešenja, izjavio je Ivan Sekulović za portal Sindikata Nezavisnost.

U najnovijem Godišnjem izveštaju Evropske komisije, u delu o Poglavlju 19 posvećenom socijalnoj politici i zapošljavanju kostatuje se da Srbiji predstoji još mnogo posla. Sekulović navodi da najviše treba da se uradi u oblasti radnog prava, ali i u politici zapošljavanja, unapređenju socijalnog dijaloga, bezbednosti i zaštiti na radu, socijalnoj zaštiti…, objašnjava Sekulović i ukazuje da je „možda najteža situacija u inspekcijskim organima, jer je broj inspektora sve manji, umesto da se povećava“. Uz to, „opada stručni kapacitet u oblasti pripreme za Evropski socijalni fond, a to je potencijalni izvor bespovratnih sredstava za našu zemlju od čak 200 miliona evra godišnje“.

Radno zakonodavstvo Srbije samo je delimično usaglašeno sa pravilima EU tako da Srbija treba da donese zakon o štrajku, nove zakone o radu i zaštiti zdravlja i bezbednosti na radu, da usaglasi Zakon o inspekcijama sa konvencijama Međunarodne organizacije rada…  

– Prema Akcionom planu, Zakon o radu treba uskladiti sa 14 direktiva, ali je u stvarnosti taj broj još veći. Naime, izrada Akcionog plana je trajala četiri godine, a u međuvremenu su usvojene i neke nove direktive, poput one o ravnoteži između posla i privatnog života, koja nije obuhvaćena planom. U tom kontekstu EU je zaista ‘pokretna meta’. Slično tome, i Međunarodna organizacija rada stalno unapređuje svoje standarde, pa je tako prošle godine usvojena konvencija o nasilju i zlostavljanju na radu, a nismo još ratifikovali ni sve relevantniju Međunarodnu konvenciju o zaštiti prava svih radnika migranata i članova njihovih porodica – navodi Sekulović.

Posebno će biti teško usaglasiti različite interese kada se bude pristipilo izmenama Zakona o radu.

– To je sistemski zakon u oblasti radnog prava koji će svakako morati da bude glavni predmet usklađivanja sa pravom EU. Uostalom, Vlada se obavezala članicama EU na to da će ga usvojiti do kraja 2021. godine. I sindikati i poslodavci se slažu da postojeći pravni okvir nije u celosti adekvatan za suočavanje sa izazovima u svetu rada u 21. veku. Ono gde se razilaze deluje kao fundamentalna i, reklo bi se, nepremostiva prepreka: da li će izmene ići dalje ka slabljenju pravne zaštite svih kategorija radnica i radnika, ili će biti napravljen zaokret u suprotnom smeru? Tu proces pristupanja EU ne daje nedvosmislene odgovore, već samo pruža garanciju minimalnih standarda.

Evropska komisija, kao i ranijih godina, ukazuje da nema napretka ni u socijalnom dijalogu, a posebno se ukazuje na slabo učešće socijalnih partnera u kreiranju javnih politika.

– Godinama unazad najslabije ocene u izveštaju u ovom poglavlju odnose se na socijalni dijalog. Ova oblast kao da je ‘predskazala’ kakvo nam je stanje opšteg dijaloga u društvu, što ima smisla, jer su te stvari, zapravo, međusobno veoma povezane. U proteklom periodu po prvi put smo doživeli da sindikati bojkotuju rad Socijalno-ekonomskog saveta, iz nemoći da očuvaju smisao postojanja tog tela, uprkos ogromnom trudu koji ulažu u tom pravcu. Kada Vlada ni najvažnije propise i dokumente javnih politika ne dostavlja sindikatima na mišljenje, ne treba ni najmanje da čudi to što oni nisu konsultovani ni tokom osmišljavanja mera u kontekstu pandemije.

EK traži i da Srbija usvoji novu Strategiju o socijalnoj zaštiti. Sekulović je u svojoj analizi Nacrta Strategije za period 2019-2025. imao brojne primedbe i predloge, a između ostalog ukazao da “u Srbiji nijedna institucija ni organizacija ne sprovodi sistematičnu i proaktivnu procenu potrebe stanovništva za socijalnom zaštitom”. Kako onda sagledati realnu socijalnu sliku društva i planirati mere socijalne zaštite?

– To je jedna od strategija koje su društvu najpotrebnije za pripremu za suočavanje sa krizama, a istekla je još pre najmanje sedam godina. I pre toga je bila praktično ‘mrtav’ dokument jer se nadležne institucije nisu rukovodile njenim sadržajem, niti su izveštavale o njenoj primeni. Usvajanje nove strategije ne proizlazi direktno iz procesa pristupanja EU, ali jeste povezano sa pojačanom pažnjom koju je EU ovim pitanjima počela da pridaje i pre pandemije. To je jasno izraženo u Evropskom stubu socijalnih prava, među čijim načelima se, između ostalog, nalazi i pravo radnica i radnika na socijalnu zaštitu i pravo svih onih koji nemaju dovoljno sredstava za život na adekvatna davanja koja garantuju dostojanstven život. U našem kontekstu u kojem svaka četvrta osoba živi u riziku od siromaštva, vlasti očigledno ne žele da sagledaju realnu socijalnu sliku društva, jer već godinama odlažu uvođenje sistema socijalne karte ili nekog sličnog rešenja. Jedini ‘prozor‘ koji imamo u tom pogledu su međunarodne institucije i domaće nevladine organizacije, kako istraživačke, tako i humanitarne.

EK vidi napredak u politici zapošljavanja, ali i primećuje da su dugoročno nezaposleni i dalje “suočeni s ozbiljnim izazovima da se integrišu na tržište rada”. Ukazuju da je u 2020. smanjena budžetska podrška aktivnim merama zapošljavanja i da pristup tim merama ima samo 28% od ukupnog broja nezaposlenih koji su prijavljeni kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

– Evropska komisija tu prilično ‘žmuri‘ na naše propuste ili, u najmanju ruku, nemar da se popravi stanje svih grupa stanovništva na tržištu rada. Komentari se uglavnom svode na pokazatelje tržišta rada, a ne ulazi se u to šta, zapravo, generiše takve rezultate. Tu je reč o odrazu suprotstavljenih interesa različitih delova Unije, jer nekim članicama, poput Nemačke i Austrije, odgovara stalan priliv radne snage iz Srbije, a loša socijalno-ekonomska, ali i politička situacija u našoj zemlji, je jedan od najjačih faktora pritiska da se emigrira. Zbog toga se ne komentarišu efekti npr. Zakona o dualnom obrazovanju koji preti da odvede generacije mladih u nisko obrazovanje i jeftin i nedostojanstven rad do kraja života – bilo kod nas za inostrane firme, bilo u zemljama EU. To što se ponovo smanjuje budžet za aktivne mere tržišta rada više nikog ne potresa, jer u suštinu politika zapošljavanja skoro da više niko i ne veruje, jer se sve više transakcija dogovara na najvišem nivou, između vlada i kompanija.

U ovogodišnjem izveštaju EK znatno veća pažnja posvećena je rodnoj ravnopravnosti generalno, uključujući zapošljavanje i radne odnose. Sekulović ocenjuje da je to „posledica realnih promena u ekonomiji Evrope i sveta koje sve više sagledavaju praktične koristi od integracije žena na tržište rada“, i ukazuje da „Srbija, očekivano, zaostaje u većini parametara za državama članicama EU“ što, na primer, pokazuje i činjenica da ni četiri godine posle isteka roka utvrđenog Akcionim planom nije usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

U delu izveštaja EK posvećenom socijalnoj zaštiti, veća pažnja je posvećena siromaštvu.

– Siromaštvo je jedan od najvećih neuspeha jednog društva i države sa visokom stopom tzv. apsolutnog siromaštva, tj. pojedinaca koji ne mogu da zadovolje ni osnovne životne potrebe, nisu potrebne kao dodatni teret EU, naročito ne sada u jeku pandemije. Kao i u slučaju socijalne karte, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom predstavljao je korak u suprotnom smeru od onog koji je bio potreban, jer su mnoge žene ostale bez naknade koja bi im garantovala dostojanstven život. Opet, kao i u slučaju odlaganja reforme radnog zakonodavstva, ni ovde se ne može očekivati neki proboj sve dok se odlaže reforma sistemskog zakona – Zakona o socijalnoj zaštiti, što vlasti takođe već godinama uspevaju u okviru neke njihove, samo njima znane agende – rekao je Ivan Sekulović za portal Nezavisnosti.

Ivan Sekulović je saradnik Fondacije Centar za demokratiju i konsultant za socijalnu politiku. Radio je u nekadašnjem Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku kao savetnik za evropske integracije i bio član pregovaračke grupe za Poglavlje 19 – Socijalna politika i zapošljavanje. Iz ministarstva je prešao u Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije, u kojem je radio prvo kao koordinator za fondove EU, a zatim kao menadžer. Učestvovao je u programiranju pretpristupnih fondova za Srbiju kojima su finansirani brojni projekti u oblastima poput socijalne zaštite, zapošljavanja i socijalnog dijaloga. Pružao je stručnu podršku u realizaciji raznih inicijativa u procesu pristupanja EU, kao što su: Program reformi politike zapošljavanja i socijalne politike, Akcioni plan za Poglavlje 19 i Indeks rodne ravnopravnosti za Srbiju. 

Izvor: Nezavisnost

____________________________________________________________________