Izborni plen – bio i biće

Када се говори о злоупотреби јавних ресурса у сврху политичких активности незаобилазну тему представљају јавна предузећа која се у Србији од поновног успостављања вишепартијског система поистовећују са својеврсним изборним пленом. Наиме осим поделе ресора у будућој влади и државних функција неизоставан део постизборних коалиционих преговора су руководне функције у јавним предузећима. Наиме, досадашња пракса је недвосмислено показала да су директорске функције рецимо у ЕПС, Телеком, Србијагас, Путеви Србије… српским политичким странкама битније од већине министарстава, наравно осим министарстава силе, односно војске и полиције. На другој страни од времена које је претходило петооктобарским политичким променама па до дана данашњег, тешко је навести једну политичку странку која у свом програму и предизборној кампањи није обећала деполитизацију јавних предузећа, да би се на крају све свело на ону народну – обећање лудом радовање.

– Нема више партија у јавним предузећима, не боре се више партије у Србији за јавна предузећа и тачка – и на нивоу Србије и на нивоу града Београда. Јавна предузећа неће бити никакав партијски плен. Два или три јавна предузећа су добро пословала. Они кој и су лоше водили предузећа мораће да промене своје понашање – обећао је својевремено будући премијер гостујући на РТС-у.

Осим деполитизације и департизације јавних предузећа Српска напредна странка, односно Александар Вучић као њен челни човек највише заступљен у медијима најавио је укидање бројних владиних агенција али и деполитизацију спорта који су такође представљали места где су се удомљавали послушни партијски кадрови. Међутим десет година касније, у време када Србију очекују нови председнички и парламентарни избори, стиче се утисак, не да је и ово предизборно Вучићево обећање било само маркетингшки трик, већ да је ситуација у јавним предузећима и буџетским установама вишеструко лошије него у време када је СНС дошла на власт.

– Да се подсетимо како је изгледала прича о департизациј и испричана у давној априлској предизборној кампањи. За департизацију су биле све партије, једино је СПС имао резерве. Лист Блиц, који је иначе обележио ове изборе, имао је чак наводно независну иницијативу да све партије потпишу договор о департизацији. Одазвали су се: ДС, СДПС, УРС, ЛДП, СНС и ЈС, а чак је и потпредседник СПС дао усмену подршку. Ствар је свечано потписана од стране истакнутих страначких лидера. Ђилас и Динкић су се борили за примат, па је тако Ђилас предложио закон о департизацији, кој и је Динкић већ предложио нешто раније. У Ђиласовој верзиј и чак је и у надзорним одборима остало само „лица с високом стручном спремом, односно стручњаци у једној или више области из јавног предузећа“. УРС је чак предлагао да се пре избора усвоји закон о професионализацији јавних предузећа. Данас о предизборним обећањима више нико не прича, што је у неком смислу изигравање демократије. Наиме, у демократији људи не гласају само за особе, него и за програме. Пошто је департизација била програм скоро свих партија, данас је она закон за партије. Стриктно гледано, ако партије желе да деле „партијски плен“ требало би да иду на нове изборе у којима би, за промену, партизација била предизборни слоган – подсетио је Владимир Милутиновић у тексту Шта је било са департизацијом објављеном на сајту Пешчаник, у јуну 2012. године, месец дана после парламентарних избора.

Када је у фебруару 2016. године усвојен нови Закон о јавним предузећима, многи су ипак помислили како су СНС и њени коалициони партнери заиста одлучили да уведу ред у јавни сектор и јавна предузећа и установе ослободе баласта политике, односно да демантују све оне кој и су годинама уназад тврдили како су се јавна предузећа претворила у партијске испоставе.

Уместо да се то деси испоставило се да нови закон о јавним предузећима није решио њихов највећи проблем, па се до дана данашњег јавна предузећа и даље третирају као партијски плен, односно да је и овога пута била реч о законодавној шминки и пуком задовољењу форме са циљем да се грађани, али пре свега ЕУ увери како је напредњачка власт заиста спремна да реформише овај сектор у складу са европском праксом.

– Овај закон суштински неће ништа променити. Ни прошли није био тако лош да би морао радикално да се мења. Проблем је у друштвеном и политичком амбијенту у ком су јавна предузећа препозната као легитимни партијски плен. Док се то не промени ми ћемо имати исти проблем – рекао је у марту 2016. у изјави за Радио Слободну Европу Драган Добрашиновић из Коалиције за надзор јавних финансија.

Као и претходни и нови закон је предвидео да се директори јавних предузећа бирају на јавном конкурсу, да их именује Влада Србије и да неће моћи да буду партијски функционери. Али само тако да ће им страначка функција бити на мировању док су у директорској фотељи. Овакво решење Синдикат Независност, је оценио као замену теза која прикрива чињеницу да је и овога пута заобиђена кључна одредба – да партијски кадрови не могу у јавна предузећа.

– То се овим законом уопште не дефинише. Новим законом само спроводе сопствену идеју да из јавних предузећа узимају више новца, да у њима смање утицај синдиката, и да се евентуално нека јавна предузећа доведу до руба пропасти како би сутра могли да се продају њихови делови – објаснио је својевремено Александар Титовић, задужен за јавни сектор у Синдикату Независност.

Зашто је власт толико „болећива“ према партијским кадровима покушао је да објасни тадашњи министар привреде Жељко Сертић рекавши да је ново решење у складу са постојећим законом по питању мировања страначке функције, јер „није фер“ да људи који се баве политиком буду искључени из могућности да буду директори.

Временом како је расла моћ СНС и њених коалиционих партнера али и потреба да све конце од месних заједница, преко локалних самоуправа па до државних, градских и општинских предузећа држе у својим рукама и законска одредба да се директори јавних предузећа бирају на јавном конкурсу је прерасла у мртво слово на папиру. Наиме избегавајући да се на конкурсу именују директори, великим бројем јавних предузећа управљају вршиоци дужности које именује Влада, а за чије именовање закон не предвиђа да рецимо морају да осим одговарајуће стручности одређени временски период година буду на руководећем месту. На овај начин, као што је то био случај у ЕПС или у сада у чачанском спортском центру Младост, власт индиректно крши закон који је сама донела.

Ovaj tekst objavljen je u okviru programa „Mediji i demokratija“ u sklopu projekta „Slobodni mediji o (ne)slobodnim izborima“.  Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije.  Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

______________________________________________________