Izgibija u Ostri i masakr u rudniku Vujan

У селу Остри, на неких двадесетак километара источно од Чачка, код споменика трагичног пробоја групе партизана Чачанског НОП одреда Др Драгиша Мишовић из вишеструко надмоћнијег окружења, одржана је у прошли уторак, на дан 5. марта, комеморативна свечаност. Тачно на 76. годишњицу драматичног ратног догађаја, који се одиграо у непосредној близини монументалног островског обележја, положени су венци у име борачких организација Чачка и Остре. Венац су положили и челници чачанске организације социјалиста. Затим је минутом ћутања одата дужна пошта палима. Пред четрдесетак поштовалаца борбеног и револуционарног дела припадника НОП-а, говорио је Боле Лукић, председник ГО СУБНОР-а. Он је подсетио на страховит нераван окршај и на његов трагичан епилог.

Четрдесетак присутних нашло се у прилици да чује и казивање једнога од преживелих учесника Пробоја у Остри. Са магнетофонске траке зачуо се глас Гвоздена Гȍце Трипковића, првоборца НОР-а (аудио запис је начињен на дан 5. марта 1993. године, у подножју островског споменика). И дословно, глас је допирао из историје. Шкрта и нешколована Гвозденова реч – језгровитих реченица, са дугим застојима – дочарала је на аутентичан и веран начин сву драматику и трагику братоубилачке битке.        

У ноћи између 4. и 5. марта 1943. године, двадесет пет бораца Партизанског одреда Др Драгиша Мишовић пребацило се с десне обале Мораве на островску страну. Партизани су имали намеру да предане у штали Милована Вуксановића. У њој су се у рано јутро стационирали. Пошто су одмах проказани, брзо су се нашли у окружењу неколико стотина жандарма и четника (сматра се да је нападачки обруч бројао између четири стотине и пет стотина пушака). Партизански командант, народни херој Раденко Мандић, није имао избора. Изваливши споља замандаљена шталска врата из шарки, први је силовито кренуо у пробој, за њим и двојица пушкомитраљезаца. Остали су се извлачили на стражњи шталски отвор, онај који се користи при чишћењу стаје. Тучени су убитачном ватром. На попришту је остало четрнаест мртвих партизана, једанаест је успело да извуче живу главу (тројица су рањена). За тек обновељени Одред – а у условима страховитог терора који су над партизанским породицама проводили сарадници окупатора с разним кокардама – био је то страховито тежак ударац и губитак. У трагичним аналима новије чачанске завичајне историје, 5. март 1943. године представља један од најтежих дана. 

У организацији Градског одбора СУБНОР-а, неколико десетина грађана је на дан 5. марта посетило споменик партизанског Пробоја у Остри од пре 76 година, а потом походило и спомен-обележје код напуштеног рудника Вујан које сведочи мученичко пострадање 10 цивила из Доње Горевнице. 

У пробијању из обруча погинули су: Радиша Поштић (шумарски инжењер, секретар Среског комитета КПЈ за срез Љубићки и заменик команданта Одреда), Гвозден Пауновић (радник, члан Среског комитета КПЈ из Доње Трепче), Добросав Боба Милетић (металски радник из Чачка, члан Среског комитета КПЈ, пушкомитраљезац у обновљеном Одреду), Славољуб Саво Савић (земљорадник из Вапе,члан КПЈ), Светозар Ћећо Бабовић (радник, члан КПЈ из Трнаве), Вукадин Белић (земљорадник из Остре, члан КПЈ), Радомир Новаковић (земљорадник из Доње Горевнице, члан КПЈ, иначе голман чачанског ФК Јединство), Милија Јовановић (земљорадник из Прељине, члан КПЈ), Михаило Павловић (радник из Доње Горевнице, члан КПЈ, пушкомитраљезац у обновљеном Одреду), Драган Јовановић Шмит (земљорадник из Доње Горевнице, члан КПЈ), Радоје Живковић (земљорадник из Трнаве, члан КПЈ), Владан Шићевић (земљорадник из Кулиноваца, члан СКОЈ-а), Милан Пауновић (земљорадник из Доње Трепче, члан СКОЈ-а) и Василије Јовичић (земљорадник из Кулиноваца, члан СКОЈ-а).   

 Островски монументални споменик, аутора Миодрага Живковића –  својом експресивношћу и нерђајућом динамичном силуетом – занавек ће сведочити о трагичности подела у српском народу током Другог светског рата, као што ће величати одлучност, храброст, пожртвовање и непоколебљивост истинских бораца за слободу. Говорећи о ратном догађају у Остри, Лукић се осврнуо и на судбину самог спомен-комплекса. Подсетивши да је споменик подигнут на откупљеном земљишту и констатујући да је посреди веома импозантно обележје, видљиво из доброг дела моравске долине, председник чачанске организације СУБНОР-а изразио је жаљење због оскрнављења споменичког простора. Тачно насред спомен-комплекса подигнут је православни храм. Инспиратори и неимари урадили су то без грађевинске дозволе. Таквим неодговорним и противзаконитом подухватом, градитељи су  повредили не само скулпторску творевину (дело светски познатог вајара Миодрага Живковића, аутора и величанственог споменика на Сутјесци) него су нарушили и специфичан меморијални дух једне амбијенталне целине. Као што је на терену видљиво, довољно је простора имало да се и споменички комплекс и црква уклопе у јединствену целину, без нарушавања првобитног стања и да то буде урађено на законит начин. Градски одбор СУБНОР-а је у више наврата од одговарајућих органа захтевао да се у вези са нечијом самовољом предузму законом предвиђене мере, те да се, уз учешће аутора Живковића, путем додатног пројекта, то јест са корекцијом и измештањем стаза које воде до споменика, на ипак задовољавајући начин постојеће стање поправи и дефинише. СУБНОР очекује од Града Чачка да одговарајуће кораке по том питању напокон предузме.    

Са бојовном динамиком и напонима – а што снажно изражава и дочарава сребрнаста монументална силуета Живковићевог споменичког остварења, тамо на оној издалека видљивој островској заравни – састављаху се и стапаху, у прошли уторник, млечне магле. Око поднева, вијаху се по Буковику, Острици и околном брђу. Ситне кишне капи орошаваху тамошњи потпланински предео. 

Доле, у подножју островских висова и брегова, надомак Ибарске магистрале, на левој обали речице Островице, налазе се окна напуштеног рудника угља Вујан. У њиховој непосредној близини постоји скромно спомен-обележје. Саздано је од фасадне опеке, црвене као крв. Оно сведочи један стравичан злочин.

У петомартовском окршају у Остри погинуо је, један једини,  припадник четничких снага. У знак одмазде, четници Жарка Боришића су у Доњој Горевници ухапсили 25 симпатизера партизана, то јест чланова оних породица чији су се чланови 1941. године нашли на партизанској страни. За десеторо од њих досуђена  је смртна казна. Извршена је 22. марта 1943. године, на монструозан начин. Ухапшеницима је пресудила кама. Стравичан догађај се збио на простору рудника угља Вујан. Тела убијених жена, стараца, и једне масакриране девојке, убачена су у рудничку јаму. 

У крвавом пиру монструозних зликоваца животе су изгубили ови цивили: Милева Павловић (рођена 1901. године у Бечњу, удовица, мајка палих партизана Михаила, Стојана и Милана), Вук Милета Александрић (земљорадник из Горње Горевнице, рођен 1910, војник БЈВ, заробљен у Априлском рату, отеран у логор у Немачкој, где се разболео и одакле је пуштен кући; по повратку у родно село сарађивао са НОП-ом), Светислав Цвеле Кузмановић (земљорадник из Доње Горевнице, рођен 1890. године, председник илегалног Народноослободилачког одбора у селу током 1942. и 1943. године; као добротвор, поклонио земљиште на којем је 1939. године саграђена сеоска основна школа), Богдан Кузмановић (земљорадник из Доње Горевнице, рођен 1883. године, члан сеоског НОО а затим и илегалног НОО), Будимир Радојевић (пекар из Доње Горевнице, рођен 1908. године, током устаничког лета борац Љубићког батаљона), Станојле Јелић (земљорадник из Доње Горевнице, рођен 1867. године, члан илегалног сеоског НОО током 1942. и 1943. године), Стајка Јанковић (домаћица из Доње Горевнице, рођена 1878. године у Остри, мајка партизана Милисава којег су као тешког рањеника Немци стрељали на Златибору 30. новембра 1941. године, у време када је на сличан начин завршио и њен супруг); посебно је језовит начин на који је лишена живота цела породица Пауновић из Мојсиња: крволоци су девојку Дару најпре масакрирали, одсецајући јој делове тела, па тек онда заклали, наочиглед мајке Сибинке и оца Гојка, да би онда заклали и родитеље. Имена пострадалих уписана су у спомен-обележје. 

Док је председник чачанског СУБНОР-а у своме обраћању износио стравичне појединости, присутне је обузимала гроза и језа. Из оловносивих небеса падале су прохладне кишне капи. Натапале су тле на којем је пре 76 година потоком текла крв свирепо уморених  антифашиста. 

Боле Лукић је обраћање завршио речима: „О овом крвавом пиру није се много причало, а ради се о једном од највећих четничких злочина у овом делу Србије… Данас, када се врши рехабилитација припадника четничких формација и изједначавају права четника и партизана, када се фабрикују и измишљају „нове истине“, овај догађај и ово спомен-обележје непобитно су сведочанство о свирепим злочинима извршеним над онима који су подржавали своје борце за слободу у борби против окупатора и против  издајника свог народа и своје домовине. Ове жртве су неми сведоци херојске борбе за слободу, оне сведоче о њеним стварним носиоцима, али и о онима који су ту борбу спречавали и који су активно помагали непријатељу, не презајући да учине многа недела, па и да почине овакве и сличне злочине над својим сународницима. Као народ, ми морамо памтити. Никада не смемо заборавити жртве ових честитих људи, као и многе друге. Све су оне уграђене у слободу наше земље. Зато им одајемо дужну пошту и исказујемо вечну захвалност.“ 

Братислав Јевтовић                       

__________________________________________________________