Jugoslavija na današnji dan slavila Dan mladosti

Na današnji dan širom Jugoslavije proslavljan je Titov rođendan. Slavio se kao Dan mladosti, a ovaj praznik se i danas skromno obeležava u bivšim jugoslovenskim republikama.

Kuću cveća u Beogradu i rodno mesto Kumrovec u Hrvatskoj redovno posećuju svakog 25. maja brojni poštovaoci lika nekadašenjg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita i ideje socijalizma iz regiona.

Nekada uz taktove pesme „Tito je naše sunce“, na stadionu JNA, hiljade dece i mladih igralo je slaveći dan rođenja doživotnog predsednika SFRJ, sada uz istu parolu „Mi smo Titovi i Tito je naš“ obilaze njegov grob i rodno mesto prisećajući se nekadašnje države.

Iako je rođen 7. maja, Jugosloveni su verovali da je Titov rođendan 25. maja, a do nesporazuma je došlo, kako je tada objašnjeno, jer je Broz kao mladi komunista u Drugom svetskom ratu koristio lažne dokumente.

Veličanje partije, armije, socijalizma a pre svega uzdizanje Josipa Broza kao vrhovnog vođe tog dana dostizali bi vrhunac.

Sam Tito znao je da podseti da se od rada ne seti da stari, kao i da je narod bez omladine kao što je omladina Jugoslavije nesrećan, pa se na inicijativu slavljenika, od 1957. godine taj dan slavi se kao praznik Dan mladosti.

Zaštitni znak tog dana bila je čuvena Štafeta mladosti. Štafeta je na put kretala mesec ipo dana pre 25. maja i morala je proći kroz sve federativne jedinice Jugoslavije, nošena od strane omladine. Prilikom proslave počasni omladinac ili omladinka štafetu su predavali Titu uz rođendanske čestitke.

Za nosioce štafete mladosti birani su uzorni omladinci, najbolji učenici i studenti, mladi radnici, istaknuti sportisti, akcijaši-udarnici i uopšte mladi Jugosloveni koji su se isticali svojim učenjem, radom ili zalaganjem. Posebna pažnja pridavana je prvom i poslednjem nosiocu štafete, koji je imao zadatak da je na proslavi preda Titu, odnosno predsedniku SSOJ posle Titove smrti. Poslednja nositeljka štafete 1987. godine bila je učenica iz Gnjilana Rajmonda Borošaj, a poslednju štafetu Titu predala je studentkinja iz Prištine Sanija Hiseni.

Doček štafete 1966. godine u Čačku

Poslednju štafetu kroz Čačak proneo je Branko Božović, tada perspektivni fudbaler čačanskog Borca, kapiten omladinske reprezentacije Jugoslavije u kojoj su igrali Prosinečki, Jarni, Boban, Šuker…

– U zgradi Komiteta primio me je tadašnji predsednik Saveza socijalističke omladine Čačka Bata Kalajanović i rekao mi da sam kao uzoran omladinac i neko ko je prepoznatljiv u javnosti odabran da budem poslednji nosilac štafete. Dao mi je kratak tekst i rekao mi da ga naučim napamet. Bio sam najponosniji čovek na svetu. Znalo se šta je Jugoslavija, ko je Tito i šta predstavlja štafeta mladosti. U gradu od 70.000 stanovnika baš tebe da izaberu za takvu čast. Verovatno tih dana nisam bio ni svestan kakvu sam čast dobio. To mi je danas mnogo jasnije – priča Branko. On se i danas savršeno seća svakog detalja od pre ravno 30 godina.

– Trg i okolne ulice bile su krcate ljudima. Na centralnom mestu gornjeg platoa gradskog trga nalazila se bina do koje je trebalo da donesem štafetu. Čekao sam je kod restorana „Proleće“, na stotinak metara od tačke do koje je trebalo da dotrčim. Doneli su mi štafetu i lagano sam krenuo duž špalira kroz koji smo mogli da protrčimo samo ja i dvoje, troje ljudi koji su trčali iza mene. Nikoga nisam primećivao, samo sam razmišljao o tekstu koji treba da izgovorim. Pokušao sam da ga ponovim u sebi, ali sam shvatio da nisam zapamtio ni reč. Uhvatila me panika – priseća se Božović i kroz smeh nastavlja:

– Stigao sam sa štafetom u ruci do predsednika omladine, a jedino što sam uspeo da kažem je: “Druže predsedniče… Druže predsedniče… Druže predsedniče…”. Dalje nisam mogao da izustim ni reč. Predsednik Kalajanović je video da sam se izgubio, sagnuo se, prekrio rukom mikrofon i rekao mi kako otprilike ide tekst. Nekako sam se snašao, ali su me kasnije prijatelji zadirkivali da nisu znali kako u Čačku postoje tri predsednika omladine – šali se Božović na svoj račun. On kaže da tada nije mogao ni da pretpostavi da će biti poslednji nosilac Štafete mladosti.

– Još se osećao entuzijazam zajedničke države, što je bilo vidljivo i na čačanskom trgu. Nažalost, za godinu ili dve sve se preokrenulo. Žao mi je što je nestala ta lepa zemlja u kojoj sam imao mnogo prijatelja različitih nacionalnosti. Mnogi pokušavaju da revidiraju istoriju, ali to je bilo bezbrižno vreme. Ponosan sam što sam bio učesnik jednog velikog događaja – kaže Božović, koga je splet bizarnih okolnosti sprečio da bude član čuvene „čileanske“ generacije koja je u oktobru 1987. osvojila titulu svetskog juniorskog prvaka.