Jugoslovenska trobojka nad dolinom heroja

У недељу, 10. јуна, на Тјентишту у Републици Српској, група од 50 чланова Организације СУБНОР-а Чачка и поштовалаца тековина  Народноослободилачког рата присуствовала комеморацији која је одржана поводом 75. годишњице Битке на Сутјесци.

У рано недељно јутро, нетом иза разасвита, запутила се педесеточлана група Чачана ка Тјентишту и реци Сутјесци. Иза Ужица, на Златибору и на обронцима планине Таре, тамо према Мокрој Гори, Вардишту и Добруну, повремене кишне капи и густа магла најављивали су кишовит и тмуран дан. Срећом, брзо се време избистрило, тако да се, кроз који сат, над Долину хероја те над величанствени споменик Пробоја главнине Народноослободилачке војске на Сутјесци, и над импресивно степениште – које, на оној ливадској страни понад леве обале реке, ка грандиозном монументу води – наднело и волујачко планинско сунце.

Одговарајуће министарство у Влади Републике Српске (Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања) и овога пута се постарало да сећање на легендарну партизанску епопеју из маја/јуна 1943. године буде освежено на достојан и достојанствен начин. Подно као лабуд белог  гигантског споменика Пробоја на Сутјесци, на Спомен-костурницу у коју су похрањени посмртни остаци 3 301 борца, венце су положили високи представници цивилних и војних власти Српске, као и војни изасланик Руске Федерације. Исто су учинили и делегати борачких организација из више градова и места у Српској, Црној Гори, Србији – из Бањалуке, Приједора… Подгорице, Никшића, Требиња, Невесиња… Београда, Чачка… (Венац је положила и делегација чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.)

Битка на Сутјесци, колона рањеника

У непријатељској офанзиви Шварц (Пета непријатељска офанзива), чија се грмаљавина на тешко доступним планинским теренима Маглића, Волујака, Вучева и Зеленгоре разлегала од 15. маја до 15. јуна 1943. године, главнина снага Народноослободилачке војске нашла се на најтежим бојовним искушењима, то јест на претешком испиту из чврстине морала, издржљивости и пожртвовања. Нашавши се у окружењу које је сачињавало 120 000 непријатељских до зуба наоружаних војника (потпомогнутих снажном артиљеријом, те ваздухопловним снагама од 300 авиона разних типова),  Прва и Друга пролетерска дивизија, Трећа ударна дивизија и Седма банијска дивизија, заједно са неколико пратећих бригада, те са две хиљаде рањеника и са хиљаду тифусара, готово да није имала никакве изгледе да се извуче из обруча. Свака војна доктрина и наука би ситуацију у којој се нашла Главна оперативна група НОВ и ПОЈ прогласила за апсолутно безизлазну. Само 17 000 слабо наоружаних партизана, изложених свакодневним гранатирањима, бомбардовањима и авио митраљирањима, сачињавало је одбрамбене и пробојне ефективе партизанских хероја са висова Маглића, Волујака, Вучева, Зеленгоре… са котā и топонима као што су Милинкладе, Тјентиште, Љубин гроб, Баре, Личке колибе, Кошута, Врбница, Попов мост, Суха… те див јунака са река Пиве, Таре, Сутјеске… Притом, партизанске јединице су током четири седмице биле одсечене од било каквог снабдевања. И поред свега, повремено би чврст непријатељски обруч на понеком уском појасу био пробијен, на извесно краће време. Наравно, то не би пружало могућност за пробој и извлачење главнине. На страни непријатеља, већински састав чинили су припадници Вермахта. За ту важну и опсежну операцију Немци су обезбедили и немало учешће Италијана и усташа, а део обруча затварало је и неколико бугарских пукова. На страни партизана највеће жртве поднеле су Друга далматинска бригада (на обронцима Волујака, 8. јуна, изгубила је 600 бораца) и Савина Трећа Дивизија (рафалом пресечени Сава Ковачевић, командант Дивизије, са личним херојством и жртвовањем, и са непоклеком својих глађу и замором измождених јунака, који су отпор пружали до последње капи крви, ушао је у народну песму и легенду – да тамо жив остане занавек). Партизани су 10 јуна, код села Балиновац, изборили процеп обруча од два километра дужине. Два дана касније бреша је износила двадесетак километара и сви преостали делови Оперативне групе Врховног штаба успели су да се извуку преко Зеленгоре према Јахорини. Више од седам хиљада партизана је током једномесечних борби на Сутјесци положило свој живот. Била је то највећа војна операција која је до тада, у Народноослободилачком рату, предузета на тлу Југославије. 

Врховни штаб с преосталом главнином ослободилачких снага успео је да се извуче према југоисточној Босни. Након офанзиве, британска војна мисија при Врховном штабу (предводили су је капетан Бил Стјуарт и професор Вилијам Дикин) известила је Лондон о истрајности, пожртвованости и херојству партизанског покрета у борби против фашиста. Такође је посведочила и о сарадњи четника са Немцима и Италијанима у борби против партизана. Сматра се да је тај извештај био од далекосежног значаја и да је   умногоме допринео да се на Техеранској конференцији (1. децембра 1943.) НОВ и ПОЈ званично, пред светском јавношћу, уврсте у савез војсака које се боре против Сила осовине. 

Група Чачана испред споменика

Као борци Прве и Друге пролетерске дивизије, на Сутјесци и Зеленгори бориле су се (и) на десетине Чачана, Драгачеваца, Рудничана, Таковаца. Ваља рећи да је Други (Чачански) батаљон Друге пролетерске ударне бригаде (касније дивизије) уживао глас једне од најхрабријих и најстаменијих партизанских јединица (не само током Битке на Сутјесци, него и уопште – од оснивања Бригаде, 1. марта 1942, па све до ослобођења Србије и краја рата). 

Слободан Нешковић и Братислав Јевтовић полажу венац у име чачанског Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије

Код грандиозног споменика који, повише Долине хероја и кристално бистре Сутјеске – својом динамичком силуетом и симболичком нарацијом, те самом својом уочљивошћу и огромним размерама – сведочи најопсежнију и најдраматичнију борбену епопеју на просторима Југославије током Другог светског рата, приређен је прикладан програм. У окриљу монумента (ремек-дело вајара Миодрага Живковића) импровизована је сцена. Са ње су се присутнима обратили државни званичници из Републике Српске, као и    представници борачких организаја Српске, Србије и Црне Горе. Сви су они истакли велики и прекретнички значај Битке на Сутјесци у Народноослободилачком рату, нагласивши сву њену беспоштедност, драматику и трагику. Притом су указивали и на непролазну славу коју су југословенски партизани у Петој офанзиви задобили. Млади драмски и музички извођачи из Бањалуке донели су упечатљиве нумере, које је петстотинак поштовалаца партизанске борбе поздрављало громким аплаузима и повицима Смрт фашизму! – Слобода народу! Вило се Козарачко коло, певане су партизанске песме. Над масом су се виориле југословенске тробојке с петокраком звездом. 

Јовић Ђукић и Боле Лукић полажу венац у име Општинског одбора СУБНОР-а у Чачку

За читаоце Чачанских новина није незанимљив ни овај податак: један од непосредних организатора и оперативаца на припремању комеморатвног скупа у долини Сутјеске био је пуковник Велимир Дуњић, рођењем Чачанин, који се током деведесетих, као војни старешина, из редова Војске Републике Српске, храбро борио против зулума над српским народом. Дуњић је сада један од високих службеника у горепоменутом министарству Владе Републике Српске (председник је Пододбора за обележавање значајних историјских догађаја). Гестовима завичајске пажње, непосредно је допринео да се Чачани током трочасовног боравка на Тјентишту осећају као посебно добродошли. 

Извор: Чачанске новине  аутор: Братислав Јевтовић   фото: Мирослав Бојовић и Слободан Василић

__________________________________________________________________