Kad si vlast možeš sve

Однос према државним ресурсима, пре свега према државном новцу или прецизније речено новцу пореских обвезника који у суштини сносе највећи терет финасирања једне државе, нешто је по чему се разликују уређена друштва кој а се темеље на владавини права и квази државе. Наиме, у државним творевинама, попут данашње Србије, закони, па тако и онај кој и се односи на финансирање политичких активности, врло често представљају пуко задовољење форме која за циљ има фингирање правне државе. У таквој атмосфери временом је постало сасвим природно да се владајуће олигархије, према државним ресурсима односе као према свом породичном наслеђу или новцу добијеном на лутрији, држећи се неписаног правила – све је лако кад си власт.

А када си у данашњој Србији власт, онда је неумесно постављати питања која се односе на порекло новца који владајуће партије немилице троше на предизборне кампање, а што је врло често у директној супротности са Законом о финансирању политичких активности. Што су уосталом недвосмислено потврдила бројна истраживања спроведена током последњих година.

ДУБОКО УКОРЕЊЕНА ПОЈАВА

Учесници избора, како је предвиђено Законом, могу добити средства из приватних извора. Физичко лице може донирати до приближно 1,1 милион динара (9.350 евра) годишње, док правно лице може донирати до 11 милиона динара (93.500 евра). Ови горњи износи донација се удвостручују у изборној години.

– Горње границе за донације и даље су високе и омогућавају непримерен утицај финансијских интереса на политичке програме. Без обзира на то, на прошлим изборима странке су навеле да само око три процента њихових прихода потиче из приватних извора – наводи се у извештају Мисије ОЕБС/ОДИХР.

За разлику од правно уређених држава где се транспарентност финансирања политичких партија подразумева СНС, али и већина претходних владајућих партија је на све начине настојала да прикрије изворе новца који су добијале на име редовног рада или предизборних кампања. Па ипак то не значи да политичари и партије рецимо у државама Европске уније не покушавају да изиграју законе о финасирању или прикрију изворе финасирања, с тим што се у случају да буду „проваљени“ суочавају са озбиљним последицама.

Најдрастичниј и пример свакако је Фликова афера која је довела до тога да Хелмут Кол, један од најзначајнијих канцелара у послератној немачкој историји буде принуђен да поднесе оставку.

НЕКЕ НОВЕ ШЕМЕ

Наиме, пре него што је постао канцелар Кол се упетљао у финансијску малверзациј у коју су немачки медији назвали Фликовом афером, тако што је за своју партију, између 1974. и 1982. године, као донацију примио 565.000 марака да би његова партија лобирала за интересе једног концерна. А што је још горе, у току истраге по том случају под заклетвом је лагао и једва избегао кривичну оптужбу изговарајући се на то да има „блекаут“, да је потпуно заборавио о чему је реч. На другој страни никад нико ниј е оптуживао Хелмута Кола да је новац узимао за себе, али је упркос томе био принуђен да поднесе оставку упркос свим претходним заслугама од којих је свакако најзначајнија његова улога у поновном уједињењу Немачке.

Мада се случај Хелмута Кола током претходних година много пута помињао у српској јавности, он није битније утицао на српске политичаре и представнике власти. Пре свега захваљујући чињеници да је, када је власт у питању, упркос чињеници да је од пада комунизма на просторима бивше СФРЈ прошло више од три деценије и даље на снази чувено безброј пута цитирани постулат Јосипа Броза – да се закона не треба држати као пијан плота.

Па тако, без обзира на чињеницу да су им уста пуна борбе против корупције, политизације и партиократије српски политичари, без обзира да ли су власт или су у опозицији, када је реч о финасирању политичких активности деценијама уназад, уместо да своје понашање ускладе са законском регулативом непрестано настоје да изнађу нове методе како би заобишли закон.

Истраживање БИРН-а из 2017. године, показало је шему коју је Српска напредна странка развила да би – противно Закону о финансирању политичких активности – кроз подметнуте донаторе прикрила прави извор новца којим су финансиране изборне кампање ове странке и њеног кандидата за председника Србије.

Неколико донатора (физичких лица) тврдило је да су током избора помогли Српској напредној странци да сакрије порекло новца, тако што су новац добијен од СНС-а уплаћивали странци под својим именом. По истоветној шеми ова странка радила је и у изборној кампањи 2014. године, па је тада Агенциј а за борбу против корупције пријавила ову странку Вишем јавном тужилаштву, али санкција није било.

РАК РАНА ДРУШТВА

Шема коју је Балканска истраживачка мрежа Србије (БИРН) разоткрила имала је следећи сценарио: активисти странке су позивани да дођу у страначке просторије, ту су добијали коверте са једнаким новчаним износима од 40.000 динара и инструкцијама да тај новац на шалтеру банке уплате као своју новчану донацију странци за предизборну кампању кандидата СНС-а за председника Србије, а да уплатницу оверену у банци донесу назад у странку као доказ о обављеној уплати.

Током кампање за последње председничке изборе, 98 одсто индивидуалних донатора СНС-а уплатило је идентичан износ: 40.000 динара.

Спорадично се могу видети и износи од 39.600,00 динара јер неки „донатори“ приликом уплате нису имали код себе новца да уплате банкарску провизију која износи један одсто, односно, 400,00 динара.

Међу грађанима кој и су донирали Вучићеву кампању нашло се и њих 148 из Чачка (према подацима са сајта Агенције за борбу против корупције) који су донирали укупно 5.920.000,00 динара. Свако од њих донирао је, наравно као и њихове колеге из остатка Србије, идентичан износ од округло 40.000,00 динара. На списку оних кој и су донирали истоветну суму нашла су се бројна препознатљива имена међу којима су били тадашњи градски функционери и директори градских јавних предузећа и установа. Неки од осталих уплатилаца су након тога добијали запослења, напредовање у служби, политичке и јавне функције. Осим оних чије уплате су означене као уплате незапослених лица, било је чак и оних кој и су регистровани као примаоци социјалне помоћи, па се поставља питање како лица без примања или под социјалним старањем имају 40.000 динара за уплату финансијске помоћи нечијој политичкој кампањи.

– Партократија је постала рак у метастази кој и изј еда сва здрава ткива нашег друштва. Она има цену коју сви плаћамо – рекла је тада Татјана Мацура из Покрета Доста је било.

Ovaj tekst objavljen je u okviru programa „Mediji i demokratija“ u sklopu projekta „Slobodni mediji o (ne)slobodnim izborima“.  Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije.  Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

_________________________________________________________