Кoga sam sve izgubio u 2020. godini

Те, за памћење не баш драге, 2020. године, човечанство је у високој резолуцији показало своје право лице. Похлепа, злоба, и људска глупост главни су епитети којима можемо описати свет у којем живимо. Или бар неколицину која исти кроји. Зато још увек овај свет није онај у којем желим да умрем.

Те, 2020. године, није одржано Европско првенство у фудбалу, али нису одржане ни Олимпијске игре. Школе су прешле на ТВ апарате. Сви возови су стали. Живот је полако почео да губи смисао… Једино што је добро јесте да је година коју сви желимо да заборавимо, напокон постала прошлост. Знам да ће дежурни душебрижници рећи да ни следећа неће променити ништа, али нека бар живимо у илузији, јер шта нам друго остаје у овом суровом свету.

Те, тешке 2020. године изгубио сам мог драгог Мирослава Мишу Алексића (1953-2020), чувеног бас гитаристу групе Рибља Чорба. Миша је рођен 16. августа 1953. године срцу Београда, на адреси: Теразије, бр. 13. Међутим у његовом случају број 13 није био малерозан као за већину људи. Музичку каријеру започео је у родном Београду 1970. године. Прва група у којој је свирао звала се Royali. Наиме, Миша је започео као гитариста да би се ипак пребацио на бас гитару по наговору Циска,  момка из краја, са којим је имао кратак, али испоставиће се најважнији разговор у животу. Годину дана је провео у Америци, учећи средњу школу тј. изабран је за размену ученика. Четврту годину средње школе је завршио у Балтимору, у држави Мериленд, на истоку САД. Годину дана живота је провео у породици Грин, јеврејској породици средње класе. Ту је стекао нове пријатеље и наступао је навелико са њима. За растанак, од пријатеља је добио бас гитару како описује у својој књизи – FENDER PRECISION BASS, sunburst колорита са fingerboardom од јавора, белим! По повратку за Београд,  оснива легендарну групу СОС, у којој су били и чувени Рајко Којић и Вицко Милатовић. СОС се никада није званично распао већ су се једноставно повезали са Бором Ђорђевићем. Тог лета, 1978. године почиње поглавље његовог живота звано – Рибља чорба. Поред музике за Чорбу, стварао је и за Здравка Чолића, а највећи хит који је направио јесте песма “Амстердам“. Био је ожењен Јасмином и имао је  ћерку Мину. Написао је аутобиографију “Уживо“ (2011.). Био је и остао симбол југословенског рокенрола.

Радомир Антић (1948-2020), или од миља код нас, Антара, човек који је бар на једно лето улепшао транзицију мојих средњошколских у студентске дане. Бивши фудбалер Партизана, у периоду шездесетих и седамдесетих и тренер Сарагосе, Реал Мадрида, Атлетико Мадрида, Барселоне… Селекцију Србије обликовао и одвео на Светско првенство у Јужној Африци 2010. године. Читајући ова имена, схватате како живот полако губи онај свој стари шмек… Одлазе заправо сви великани коју су бојили наше животе.

Иста година однела је и Илију Петковића (1945-2020), такође, бившег селектора наше репрезентације (СЦГ) и бившег фубалера ОФК Београда. Илија је као и што је то четири године касније учинио Антић, успео да нашу репрезентацију одведе на Светско првенство у Немачку 2006. године, где смо освојили то чувено, неславно, 32. место.

Још једна звезда мог детињства угасила се. Папа Буба Диоп (Papa Bouba Diop, 1978-2020), један од најзначајнијих фудбалера Сенегала, преминуо је услед тешке болести. Диоп се прославио 2002. године на Светском првенству у Јужној Кореји и Јапану, голом којим је срушио Француску на отварању Мундијала.

Неда Арнерић (1953-2020), угашена звезда југословенске кинематографије. Није требало да буде овако… Филм, “Сан“ из 1966. године, направио је од ње прву дечју филмску звезду Југославије, док јој је годинама касније улога младе у филму  “Ко то тамо пева“ обезбедила статус секс симбола. У каријери дугој пола века, Неда је остварила улоге у филмовима  “Вишња на Ташмајдану“, “Ужичка република“, “Валтер брани Сарајево“, “Варљиво лето ’68“, и др.  Добитница је награде “Павле Вуисић“ за животно дело.

После тешке болести напустили су нас и глумци Тихомир Тика Арсић (1957-2020) и Мирко Бабић (1948-2020).

Иван Бекјарев (1946-2020) придружио се небеској кафани, заједно са Мустафом Надаревићем (1943-2020). Прву улогу на филму, Бекјарев је одиграо још далеке, 1967. године, у филму „Боксери иду у рај“. Одиграо је више од 150 улога у позоришту, од чега око 60 у Југословенском драмском позоришту, где је преко тридесет година био члан и дугогодишњи првак. Као гост играо је главне улоге и у осталим београдским позориштима, као и у више позоришта у Србији. Снимио је преко 50 филмова у бившој СФРЈ, Србији, Данској, Италији…

Од оснивања је био редовни професор глуме на Академији уметности у Београду, а глуму и јавни наступ, предавао је на још неким факултетима и академијама. Имао је своју школу глуме и јавног наступа, а глумом и режијом се бавио до краја живота. Остаће запамћен и као Бошко Деспотовић.

Мустафа Надаревић је дипломирао глуму на загребачкој Академији за казалишну уметност, а позоришну каријеру започео као члан Загребачког казалишта младих. Постао је стални члан ансамбла Хрватског народног казалишта у Загребу још 1969. године.

Као редитељ дебитовао је 1992. године представом „Лет изнад кукавичјег гнезда“, а од тада до данас је режирао више представа.

Пажњу јавности је скренуо 1985. године улогом Зијаха у Филму “Отац на службен путу“ Емира Кустурице, улогом Леона Глембаја“ у филму “Глембајеви“ Антуна Врдољака из 1988. године за коју је добио Златну арену фестивала у Пули за најбољег глумца  и у популарној серији Луд, збуњен, нормалан у режији Елмира Јукића, где је тумачио лик Изета Фазлиновића.

Две громаде, чије улоге ће се памтити вечно. Незамисливо је…

Можда се о његовом прераном одласку не прича довољно, али највећи шок који је погодио планету је одлазак Кобија Брајанта (1978-2020). Узрок дефицита текстова о великану NBA и Лејкерса је вероватно дугорочно стање шока које смо сви доживели тог црног јануара 2020. године

Првак Народног позоришта у Нишу, Десимир Станојевић (1950-2020), још једном је доказао ону моју теорему: Не волим март, јер односи најбоље. Шмекерски оков Вукашина Голубовића остаје да заувек бди и лебди изнад нас. Март је почео и са узимањем срећних људи.

Оливија де Хевиленд (Olivia de Havilland, 1916-2020), Оскаром награђена глумица која је своју каријеру започела још тридесетих година минулог века, напустила је овај свет у својој 105. години.

Све рекорде порушио је и у историју понео Кирк Даглас (1916-2020). Последња звезда старог Холивуда. Одиграо је преко сто улога и освојио бар толико жена. Његовом смрћу подвучена је јасна демаркациона линија између старог и новог Холивуда.

Рајко Дујмић (1954-2020), члан групе Нови фосили. Не само члан, већ препознатљиво лице, вођа и композитор већег броја песама. Апсолвент Педагошке академије који се опробао најпре као клавијатуриста, а касније и као композитор. Последњих година проблеми су се нагомилавали, а у августу је имао саобраћајну несрећу од чијих последица је и преминуо.

Зоран Модли  (1948-2020), најпознатији радио новинар, пилот и ди-џеј Југославије, отишао је тихо и мирно како је и живео.  Својој првој љубави, радију, посветио се током осамдесетих година прошлог века, а популарност је стекао као водитељ емисије Вентилатор 202. Касније је, на таласаима радија Пингвин, водио је емисију Модулације. Осим радијском миксетом, волео је да управља и авионима, па је радио и као професионални пилот и инструктор летења. Познат је и по томе што је први у Србији водио радио емисију из пилотске кабине. Издао је и плочу “Зоран Модли и летећа дискотека“ и био је уредник једне рубрике у музичком магазину Џубокс. Модли је са Бором Ђорђевићем почетком 1975. године основао групу Хајдук Станко и јатаци, у којој је био певач, али су имали само два сингла – На путу за Стамбол и Анђелија, чувај се Турака. Написао је и издао седам књига намењених популаризацији пилотског позива.

Паоло Роси (1956-2020), италијански фудбалер, освајач Богиње, 1982. године на Светском првенству у Шпанији. Играо за Јувентус, Вићенцу, Милан, Верону…Са Јувентусом освојио све што просечан Италијан жели да освоји. Многе жене и по неку титулу. Крајем године тихо и нечујно се појавила ве ст да је велики Паоло Роси отишао.

Дијего Армандо Марадона (1960-2020). Или ига волиш или не. Једно је сигурно  – био је највећи. Заштитини лик Боке, Наполија и Барселоне. Аргентине, превасходно!

У клупској каријери највише успеха имао је носећи дрес Наполија, са којим је освојио две титуле првака Италије и један Куп УЕФА. У другом делу играчке каријере Марадона је имао проблем са кокаинском зависношћу. Кажњен је са петнаест месеци забране играња фудбала пошто је 1991. био позитиван на допинг контроли. Играчку каријеру завршио је 1997. године, на 37. рођендан и то у дресу Боке јуниорс.

У дресу сениорске репрезентације Аргентине је одиграо 91 утакмицу и постигао 34 гола. Наступио је на четири Светска првенства. Дебитантски наступ на Светским првенствима, забележио је 1982. године у Шпанији. Као капитен је предводио репрезентацију Аргентине до титуле првака света 1986. године на Мундијалу у Мексику. Године 1990., на Мундијалу у Италији предводио је Аргентину до још једног финала. Четири године касније играо је на Мундијалу у Сједињеним Америчким Државама, али је после две утакмице послат кући јер је на допинг тесту био позитиван.

У два наврата је водио клубове у Аргентини као тренер, а онда је 2008. именован за селектора репрезентације те земље. Са функције је отишао 2010. пошто је Аргентина испала у четвртфиналу Светског првенства у Јужној Африци од репрезентације Немачке.

Иако се чинило да се смирио и стабилизовао, најцње вести стигле су ове јесени, тик након његовог шездесетог рођендана. Велики Дијего Армандо Марадона умро је 25. новембра 2020. године од последица срчаног удара.

Живот највећег јунака мог живота, Шона Конерија (1930-2020), угасио се те проклете године. Суштинска разлика између данашње већине и мене је та што сам први виски управо попио са Шоном Конеријем на својој страни, уз прву цигарету коју сам запалио са Прелевићем на својој страни. Све о у паузи између фудбала који сам играо са Батистутом на својој страни и тамбурања које сам обављао са Штулићем на својој страни. Онда сам схватио да сам радећи било шта увек имао некога на својој страни. Као што сваки час одржим са Штиглицом на својој страни. Шон Конери је био слика и прилика и узор сваком зрелом мушкарцу. Бити фаца – враголасти шмекер, осмеха старијег од круга двојке, бити увек скоцкан, уредан, ма бити највећи мушкарац који је икада ходао овом планетом! Нема жене која на то не пада…
Опус који је остварио је несумњиво недостижан!

Најзначајнији композ итор XX и XXI века, Енио Мориконе (1928-2020) преминуо је лета Господњег 2020. Читајући свакакве наслове поводом смрти генија, осетио сам велики презир због недораслих новинара који чине нашу свакодневницу. Оваквог великана не испраћа свако! И није Мориконе Оскаром награђен композитор, него композитор који је променио свет. Велика је привилегија била живети у Мориконеовој ери.

Еди Ван Хејлен (1955-2020), холаднско-амерички музичар и продуцент, напустио је овај свет у својој 65. годин у услед те шке болести проуроковане абнормалним конзумирањем алкохола, цигарета и дроге. Био је један од најутицајних гитариста свих времена.

Горан Паскаљевић (1947-2020), филмски редитељ и сценариста, најпознатији по свом делу “Варљиво лето ’68“. Дипломирао је филмску режију на Факултету за филм и телевизију (ФАМУ) Академије сценских уметности (чеш. Akademie múzických umění) у Прагу. Режирао је многе документарне филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први дугометражни играни филм — Чувар плаже у зимском периоду, снимио је 1976. Направио је преко 30 документарних и 13 играних филмова. Преминуо је 25. септембра 2020. године у Паризу, а сахрањен је у Београду.

Крунослав Кићо Слабинац (1944-2020), југословенски, певач, гитариста, композитор и а ранжер. Током с едамдесетих година прошлог века био је веома популаран на територији Југославије као певач забавне музике да би касније постао популаран и као певач славонске народне музике. Победник је на многим музичким фестивалима. Оснивач је рок састава Динамити. Током своје дугогодишње каријере, Kићо Слабинац је остварио сарадњу с бројним ауторима попут Ђорђа Новковића, Зденка Руњића, Арсена Дедића, и других. Након дуже болести, умро је у Загребу у својој 77. години.

Милица Остојић (1940-2020) a.k.a Мица Трофртаљка, српска фолк певачица шаљивих песама, рођена је у Чачку, пре осамдесет година. Певачку каријеру Милица је започела 1968. у селу Милићевци код Чачка. У Нишу је снимила деби сингл са песмом “Даворике дајке“ која је постала велики хит и више пута је обрађивана. Надимак Трофртаљка добила је по истоименој песми, што јој је касније постало и уметничко име. Многи су њену музику сматрали озбиљном и тиме је окарактерисали као шунд. Са Рамбом Амадеусом и Бором Ђорђевићем снимила је песму Америка и Енглеска биће земља пролетерска. Преминула је 7. марта 2020. године.

Исидора Жебељан (1967-2020), композиторка и редовна чланица САНУ. Основне и постдипломске студије завршила је на Факултету музичке уметности. Од 2002. године је на истом факултету радила као професор на Kатедри за композицију. Активно је наступала као пијаниста и диригент, изводећи своју музику, али и музику других, нарочито српских композитора. Преминула је 29. септембра 2020. у Београду.

Филип Гвозденовић

_______________________________________________________________