Koga sam sve izgubio u 2022.

Пише: проф. Ф. Гвозденовић

Тактови сонга серије “Грлом у јагоде“ више немају смисла ни током писања или сећања свих битних имена која су обележила мој животни пут, а с друге стране у години иза нас напустила овај бесмисао који све чешће тихо и срамежљиво називамо животом.

Те 2022. године Бранка Веселиновић постала је најстарија жива глумица на свету која трчи 105. круг. Те године напустио ме је човек који ме је и инспирисао да на крају сваке, а почев од 2014. године, пишем текстове у којима ћу покушати да дам својеврсни омаж људима који су овај свет напустили током те године, а да су битно утицали (на овај или онај начин) на мој животни пут.

Надао сам се да ће проћи још не мање од десет година пре него што Бранко Цвејић (1946-2022), осване у мојим текстовима које пишем сваког последњег предвечерја текуће године уз тактове баш горе поменутог Симјановићевог ремек дела. Рођени Београђанин, дипломирао је глуму на ФДУ, још 1969. године. У току своје велелепне каријере одиграо је све што се могло одиграти. Ми, из генерације деведесет и неке, памтићемо га као Листера, они старији као Банета Бумбара, млађи ће га можда тек упознати читајући овај текст, ако уопште умеју истински да читају.

Радећи свој посао схватио сам да је брзина назадовања наше не само кинематографије, већ и музике, уметности, културе уопште гледано па и када се све то сабере целокупног живота, пропорционална дефициту елементарног образовања и интелектуалне свести просечне јединке данашњег друштва. То је страховит и поражавајући податак који све…, али никако да доноси добре вести за поколења која тога изгледа не умеју ни да буду свесна.

Бранко Цвејић је био и управник Југословенског драмског позоришта дуже од једне деценије, а за мене је увек био и остао, ако ништа више, оличење правог господина. А у овом времену које живимо, бити господин и човек без афере и мрље до краја – па то је све само не безначајан податак. Један комплетан и недостижан живот угашен те 2022. године.

Као човека који је задојен рокенролом, изненадна смрт Акија Рахимовског (1955-2022) нимало ме није оставила равнодушним, нарочито ако у глави имате урезан податак да сте га гледали и слушали уживо неколико пута.  Четири. Ваљда. Акија сам упознао још као дете, слушајући песме “Парног ваљка“ преко неких старих касета, и замишљајући како уопште може изгледати човек који има тако јак и разоран глас као тај који пева “Ни сунце не може, не може кроз облаке, рано моја, хеј…“. Биле су то године, рецимо, у којима су се још увек осећале последице хиперинфлације, а које су помало мирисале на НАТО бомбардовање. До нашег првог сусрета уживо, прошло је више од десет година. Тада скромни ученик друге године Економске школе у Чачку имао је прилику да упозна човека који је певао горе поменуте стихове. Брадоња, висине метар и жилет, протутњао је Чачком једне мартовске вечери 2008. године певајући хитове Парног ваљка и Бијелог дугмета. Био је то један од мојих првих концерата, оних на које сам чекао па чинило се цео век. Већ две године касније одјекнула је вест да се Парни ваљак опет окупио и да ће наступити у Београду. Какав је то почетак студирања био! Уз парни ваљак и “Страницу дневника“. Да. Четири. Имао сам прилику да слушам Парни ваљак без струје, у Сава Центру, али и за крај, да се круг затвори, у свом родном граду, 2019. године, на фестивалу ПРиЧА. Тада сам не слутећи, последњи пут, видео Акија, Хуса, Маријана и остале хероје моје младости на истој бини. Дакле, четири пута сам уживо чуо “Јесен у мени“, што је несебично и скромно – сасвим довољно за овај живот. Аки је преживео мождани удар и успео се опоравити. Ипак, 22. Јануара 2022. године, изненада, престало је да куца срце једног од највећих музичара којег је Југославија родила. Парни ваљак више не постоји.

Још једно име које је у великој мери заслужно за успон југословенске музике, отишло је у вечност те 2022. године. Корнелије Бата Ковач (1942-2022), чији смо рођендан обележавали сваког првог дана нове године, преминуо је у Београду у 81. години. Рођен је 1. јануара 1942. године у Нишу у мизичкој породици. Деда по оцу, Корнел, по којем је и добио име, био је диригент. Отац је био виолиниста, мајка певачица у хору, а и млађи брат Михајло се бавио музиком, пре него што је упловио у новинарске и политичке воде. Своју прву композицију “Пусти тротоари“ компоновао је у Основној школи, а диплому је стекао на Музичкој академији у Сарајеву. Своју каријеру започео је 1961. године. Са својом Корни групом излио темељ југословенском рокенролу. Групу је 1968. године основао са басистом Бојаном Хрељацом (1948-2018) и бубњарем Владимиром Фурдујем Фурдом (1945-2015). Четврти члан групе био је Велибор Борко Кацл. У прво време са групом је наступала Мирослава Сека Којадиновић као вокал, а касније су смењивали Душан Прелевић Преле (1948-2007), Далибор Брун, Дадо Топић, Здравко Чолић и Златко Пејаковић. Током преко шездесет година дуге каријере писао је музику и текстове Здравку Чолићу, Бисери Велетанлић, Драгану Стојнићу, Душану Јакшићу, Оливери Катарини, Индексима, Генерацији 5, Зденки Ковачичек, Микију Јевремовићу, Златку Пејаковићу, Јадранки Стојаковић, Маји Оџакљијевској, и многима другима. “Април у Београду“, “Звао сам је Емили“, “Пјевам дању, пјевам ноћу“, “Живиш у облацима мала“, “Једна зима са Кристином“, “Једина“, “Ти можеш све, ал’ једно не“, “Ти си ми у крви“, “Станица Подлугови“, “Златни дан“, “Етида“, “Ти само буди довољно далеко“, “Ове ноћи једна жена мирно спава“, “Маестро и виолина“ само су неке од песама  исписане на епитафу великог Корнелија Ковача. Заслужно је понео надимак “југословенски хитмејкер“.

Крајем године одјекнула је вест о прераном одласку Масима Савића. Массимо Савић (1962-2022) рођен је у 6. Јуна 1962. године у Пули. Његов отац, родом је био из Србије, а мајка из Италије. Свој музички опус почео је градити 1982. године када је постао члан загребачке групе Доријан Греј, са којом је објавио албуме “Сјај у тами“ и “За твоје очи“. Као највећи хит у том периоду издвојила се управо насловна песма “Сјај у тами“, која је заправо препев “The sun ain’t gonna shine anymore“ групе Walker Brothers. Живот поменуте групе био је краткотрајан. Чалнови су имали проблема како са финансијама, тако и са дрогом и растали су се након четири године рада. Већ 1987. године Масимо започиње своју шаренолику соло каријеру, пласирајући албум “Странац у ноћи“ за Југотон. Почетком друге декаде новог миленијума издао је један од најинтересантнијих албума које сам тих година имао прилике чути – “Додирни ме случајно“, са које издвајам песму “Из једног погледа…“ која је и била увертира за исти. Не смем да не поменем албуме “Вјештина“ и “Вјештина II“. Последње што смо од Масима чули био је албум “Сада“ издат 2018. године за Aquarius records. Масимо је комбинацијом рока са примесама фолка, соула, па и џеза у наслеђе оставио оно што ни карта девера не би могла остругати у наредних 100 година.

Негде сам претходних дана прочитао да је неко написао да када би му живот зависио од слободног ударца, да би реализацију истог поверио Синиши Михајловићу (1969-2022). Рођен је у Вуковару, где је и прошао све млађе категорије у Борову. Следећи клуб му је игром судбине била Војводина, а 1990. године потписао је уговор са Црвеном Звездом са којом ће 1991. године освојити скоро све што један клуб освојити може. Сем Купа Југославије у чијем је финалу изгубила, Црвена Звезда је освојила титулу првака Југославије,  Куп европских шампиона и Интерконтинентални куп победивши Коло Коло који је тада предводио Мирко Јозић, један од оних који су га неку годину пре дебело потценили. Након Црвене Звезде преселио се у италијанску Серију А. Наступао је за Рому, Сампдорију, Лацио и Интер. За репрезентацију Југославије наступао је на Светском првенству у Француској 1998. године и на Европском првенству две године касније у Белгији и Холандији. Тренирао је Интер, Болоњу, Катанију, Фиорентину, Сампдорију, Милан, Торино и репрезентацију Србије у квалификацијама за Светско првенство у Бразилу, 2014. године. Последњих година борио се против опаке болести. Преминуо је 16. Децембра 2022. године.

Edson Arantes do Nascimento, познатији као Пеле (1940-2022) или краљ фудбала, који је први пут већ са непуних осамнаест година крпењачу детињства попео на врх света, после тешке болести преминуо је 29. децембра 2022. године. Најзначајнији пехар подигао је још два пута, 1962. и 1970. године у Чилеу и Мексику, респективно. Током клупске каријере наступао је за Сантос и Њујорк Космос. Од репрезентације Бразила опростио се у утакмици против Југославије, 1971. године, а од клупског фудбала шест година касније у пријатељској утакмици између своја два клуба. У току своје каријере постигао је 1281 гол на нешто више утакмица – 1363. Средином деведесетих је био министар спорта у Бразилу. Уз Дијега Арманда Мародуну био је и дуго година ће остати најбољи фудбалер на свету. Много ће воде Амазоном протећи док се роди неко ко ће моћи да парира њима двојици. Прави фудбал се игра тамо негде, горе.

Први пут сам Ивицу Осима (1941-2022) гледао 2006. године када је предводио репрезентацију Јапана. То је ваљда и оправдано с обзиром да још нисам ни проходао када је тренирао Југославију, а тек нисам био ни у плану док је играо фудбал. Ивица Осим је рођен у Сарајеву тачно месец дана након бомбардовања Београда, 1941. године. Каријеру је започео у Жељезничару, а опробао се и у Холандији (Цволе), Француској (Стразбур, Седан), док је за Југославију наступао 16 пута. Као тренер предводио је Жељезничар, Југославију, Партизан, а највећи успех остварио је поред Југославије, са Штурмом из Граца. Са Југославијом се пласирао на Светско првенство у Италији 1990. године, на којем смо освојили пето место, испадајући у четвртфиналу од Аргентине. Након ратних дешавања, напустио је место селектора Југославије, 1992. године дајући оставку кроз сузе и говорећи да не може остати срећан на кормилу државе која је у ратном стању. Ивица је био и остао један од најуспешнијих и најзначајнијих фудбалских стручњака на овим просторима.

Тачно седамнаест година пре Ивице Осима, 6. маја 1924. године у мом Чачку рођен је Младомир Ђорђевић (1924-2022), који ће много деценија касније у Југославији бити познатији као Пуриша. Под тим ће надимком исписати део историје југословенске кинематографије. Као младић ступио је у партизане, а већ са 22 године почео је да се бави новинарством, уз фубал који је играо у Борцу из Чачка. Касније се ипак определио за улогу сценаристе и режисера. Током своје каријере дуже од 60 година, снимио је преко двадесет филмова, а написао је и неколико романа. Радио је до свог последњег дана. Преминуо је у 99. години живота, 23. новембра 2022. године. Само неколико дана пре његове смрти читао сам један од његових последњих интервјуа, где је објаснио како се венчао са Миленом Дравић (1940-2018). Брак је кратко трајао, а неформално је започет баш у Чачку и то у његовој кући.

Амерички позоришни и филмски глумац Џејмс Кан (James Caan, 1940-2022), најпознатији по улози Сонија Корлеонеа у Кополином остварењу “Кум“, за коју је и номинован за Оскара за најбољу споредну улогу, преминуо је 6. јула 2022. године. Своју каријеру започео је почетком шездесетих, а управо га је Френсис Копола приметио и већ 1969. године му дао прву шансу у остварењу “The Rain People“. Чувена сцена из филма “Кум“, у којој је Сони убијен на наплатној рампи на Лонг Бичу, једна је од најпознатијих сцена у историји филма.

Радко Полич (1942-2022), југословенски глумац, рођен је у Чрномељу, 18. августа 1942. године. Дипломирао је на АГРФТ у Љубљани, 1965. године. Током каријере коју је започео шездесетих година играо је у преко 150 филмова и позоришних представа.Улоге по којима је остао убележен у сећањима су улоге немачких официра (капетан Дитрих, Балкан експрес). У филму “Фалсификатор“ играо је Тита. Након распада Југославије, говорио је да нема државу, а да живи у две домовине – Словенији и Србији.

Те 2022. године отишао је и Марко Брецељ (1951-2022), још једне истинска легенда југословенске музичке сцене. Брецељ је рођен у Сарајеву 30. априла 1950. године. Своју каријеру започиње у Љубљани као виолиниста. Године 1975. оснива рок групу Булдожер, која је иако основана у Љубљани, песме изводила на српско-хрватском језику. Захваљујући Булдожеру и специфичном прогресивном року који је група заступала, Марко Брецељ постао је једно од најзначајнијих имена на нашој музичкој сцени.

Те 2022. године напустио нас је и славни грчки композитор Вангелис (Ευάγγελος Οδυσσέας Παπαθανασίου, 1943-2022) који је дакако уз сада већ покојне Теодоракиса и Русоса био најзначајније име грчке музичке сцене у претходних 50 година. Оскаром награђен композитор  (за филмове “Ватрене кочије“ и “Истребљивач“) и продуцент, током своје каријерере снимио је преко 50 албума. Компоновао је сонгове за филмове “Побуна на броду Баунти“, “Горки месец“ и “Александар“.

Након дуге и тешке болести у фебруару је преминуо оснивач групе Лабораторија звука, Предраг Пеђа Вранешевић (1946-2022), који је 1978. године заједно са братом Младеном (1947-2006) покренуо горе поменути пројекат који је трајао наредних готово двадесет година. Поред тога, писао је и музику за више позоришних представа, а заједно са братом снимио је прегршт сонгова за филмове и серије – “Позориште у кући“, “Секула и његове жене“, “Приче из Непричаве“, “Фазони и форе“. Несумњив је допринос браће Вранешевић на музичком пољу бивше нам државе.

Један од најпознатијих југословенских и хрватских водитеља и новинара, Саша Залепугин (1931-2022) преминуо је у дубокој старости, остављајући иза себе неизбрисив траг у домену телевизије. По одслужењу војног рока 1958. године постао је начелник Центра за културу Радничког свеучилишта у Загребу до 1962. године, када је преузео функцију директора “Ансамбла хрватских народних игара и пјесама“. Почетком седамдесетих покренуо је емисију “Недјељом поподне“ која је значајно иновирала TV програм у тадашњој држави, а касније је водио и ноћни програм “Програм плус“. Интервјуисао је Хемфрија Богарта, Френка Синатру, Софију Лорен па чак и Ричарда Никсона. Његов син, Саша, један је од чланова групе Плави оркестар.

Југословенски позоришни редитељ, Дејан Мијач (1934-2022) преминуо је у Београду, 5. априла 2022. године. Рођен је 17. маја 1934. године у Бијељини, а режију је студирао на Академији за позоришну уметност у Београду. Током своје каријере био је редитељ Народног позоришта Тузла и Српског народног позоришта у Новом Саду, као и професор режије на Факултету драмских уметности у Београду. Режирао је преко 150 позоришних представа – “Тврдица“, “Скакавци“, “Поп Ћира и поп Спира“, “Чудо у Шаргану“, “Пипи Дуга Чарапа“ и многе друге.

Југословенска и српска глумица Татјана Бељакова (1934-2022), преминула је средином јесени. Рођена је у Далмацији –  на Мљету, а  Академију за позориште, филм, радио и телевизију завршила је у Београду. Њен лик памтимо по улози чувене Георгине у још чувенијој Ковачевићевој позоришној представи “Радован III“. Међутим, Бељакова се појављивала и у другим остварењима као што су “Балкан експрес“, “Љуби, љуби, ал’ главу не губи“, “Позориште у кући“, “Врућ ветар“, “Краљ Иби“ и др.

Тактови песме “You’re The One That I Want“ просто више никада неће звучати као раније. За прерани одлазак Оливије Њутн Џон (Olivia Newton-John, 1948-2022) сазнао сам из Траволтине објаве 8. дана августа месеца. Оливија је рођена у Кембриџу, 26. септембра 1948. године, али већ са пет година преселила се у Аустралију. Њени почеци везују се за групу “The Shadows“, с обзиром да је била верена за гитаристу тог бенда. Ипак усијање на приватном пољу доживљава након позива да заигра у мјузиклу “Бриљантин“ са Џоном Траволтом који ће их обоје додатно уздигнути. Рођење ћерке и касније откирће канцера дојке утицали су на то да се повуче са јавне сцене. Након тридесетогодишње борбе са тешком болешћу, преминула је 8. августа 2022. године. Пред крај живота кренула је у распродају имовине, укључујући и костим из “Бриљантина“ како би донирала новац за истраживање рака.

Почетком године, 6. јануара, преминуо је Сидни Поатје (Sidney Poitier, 1927-2022), амерички глумац. Током каријере играо је у филмовима “Џунгла на школској табли“, “У врелини ноћи“, “Бекство у ланцима“, а 1964. године је постао први афроамериканац који је добио Оскара за најбољег глумца за филм “Пољски љиљани“.

Истог дана, преминуо је и Питер Богданович (Peter Bogdanovich, 1939– 2022), амерички филмски режисер, сценариста, глумац, продуцент, критичар и историчар филма српског порекла. Припадао је генерацији „холивудског новог таласа” уз Кополу де Палму и Скорсезеа. Аутор је и неколико књига о филму и филмском стваралаштву, а играо је и у серији “Сопранови“ као психијатар.

Пред сам крај године Миодраг Јешић (1958 – 2022), југословенски и српски фудбалер и тренер настрадао је у саобраћајној несрећи. Фудбалску каријеру је почео у ФК Жарково, а пред крај седамдесетих година постао је члан Партизана, а касније је играо по труксим клубовима – Трабзон и Алтај. Играо је на позицијама задњег везног и одбрамбеног играча. За младу репрезентацију Југославије је одиграо 25 утакмица, а за сениорски тим Југославије 8 мечева и постигао 2 гола. Тренерску каријеру је почео у екипи Обилића, а потом је водио и Крајишник из Београда, Вршац, Раднички из Београда, Млади Радник, Раднички Ниш, ОФК Београд, Исмаили, Ал Ахли, Ал Шулу, ЦСКА Софија, Литекс и др.

Један од најпознатијих и најзначајијих новнара и уредника свих времена, Веселин Симоновић (1958 – 2022, prim. aut.)  преминуо је изненада у 63. години живота. Био је уредник у редакцијама „Борбе“, недељнику „Време“, а потом дугогодишњи уредник дневног листа „Блиц“. Од 2020. био је директор и главни и одговорни уредник портала Нова.рс и директор листа Нова.

Горица Нешовић (1964–2022) српска новинарка, најпознатија по јутарњем радијском програму, преминула је након теже болести. Рођена је 15. маја 1964. године у Београду, где је завршила основну школу и гимназију. Kаријеру радио-водитељке започела је 1982. године као сарадница омладинске емисије “Ритам срца“ на Студију Б. Током осамдесетих година радила је и као Диск-џокеј, а након тога као водитељка радијског јутарњег програма. Са колегом Драганом Илићем водила је емисију “Буђење“. Објавила је три књиге.

Милован Данојлић (1937-2022), српски књижевник, песник, преводилац и академик, члан САНУ, преминуо је у 86. години у Паризу. Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу, а преводио је и дела познатих писаца попут Шекспира, Бодлера, Арагона, писана на француском и енглеском језику. Учествовао је у обнављању Демократксе странке.

Милован Витезовић (1944-2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија… Објавио је око педесет књига. Превођен је и објављиван на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија (“Лајање на звезде“, “Срећни људи“, “Вук Караџић“, “Шешир професора Косте Вујића“ и др.). Преминуо је као и сви највећи, у марту.

Уве Зелер (Uwe Seeler, 1936-2022) био је немачки фудбалер, који је играо у нападу.  Каријеру је започео и фактички завршио у  Хамбургу. Ван Хамбурга је одиграо само једну утакмицу. У Бундеслиги је постигао 137 голова у 239 мечева, а у европским клупским такмичењима 21 гол у 29 мечева. Са клубом је освојио првенство Немачке 1960. године и Куп Немачке 1963. године. Сезоне 1960/61. је дошао до полуфинала Купа шампиона где је Хамбург испао од Барселоне, а седам година касније је играо финале Купа победника купова и изгубио од Милана. Зелер је са репрезентацијом Немачке учествовао на Светским првенствима: 1958, 1962, 1966 и 1970. године. репрезентацију је укупно одиграо 72 утакмице и постигао 43 гола.

Жан-Лик Годар (Jean-Luc Godard; 1930-2022) био је француско-швајцарски филмски режисер, сценариста и филмски критичар. Један је од зачетника и најзначајних представника Француског “Новог таласа“ и једна од најутицајнијих личности светског филма свих времена.  Његов рад инспирисао је многе врсне редитеље као што су Мартин Скорсезе, Квентин Тарантино, Бернардо Бертолучи и Пјер Паоло Пацолини.

Те 2022. године умро је последњи преседник СССР-а, Михаил Горбачо(е)в (Михаил Сергеевич Горбачёв, 1931-2022). Био је председник Совјетског Савеза од 1985. до 1991. године и генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза. Његов покушај реформи је довео до краја Хладног рата, али је такође довео и до краја врховне политичке власти Комунистичке Партије Совјетског Савеза (КПСС) и до распада Совјетског Савеза због чега је наишао на негативне критике доброг дела становника Русије. Награђен је Нобеловом наградом за мир 1990. године. Преминуо је 30. августа 2022. године у Москви после дуге болести. Био је једини вођа СССР-а који није рођен у Руској империји, већ у СССР-у.

Неколико дана касније умрла је и Краљица Елизабета (Elizabeth Alexandra Mary, 1926-2022), у Замку Балморал у Шкотској. Године 1952. након смрти оца, преузима престо и следеће године се званично крунише у Вестминстерској опатији. Лично богатство краљице процењено је 2018. године на 520 милиона долара. Током 2022. прославила је 70 година владавине оборивши рекор с обзиром да је претекла и Викторију која је на другом месту, са 63 године владавине (1837-1901).

____________________________________________________________