Koliko (ne)znamo o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici

Činjenica da je od stupanja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici prošlo sedam, a od njegove primene u praksi šest godina, a da stepen nasilja u porodici iz godine u godinu beleži stalni rast otvara pitanje, kao i kada su neki drugi zakoni u pitanju, u kojoj meri su pravosudna i institucionalna praksa usklađeni sa zakonodavstvom.

Dok je na jednoj strani srpsko zakonodavstvo, sudeći na osnovu raznih izveštaja i izjava zvaničnika, u velikoj meri usklađena sa zakonodavstvom Evropske unije za čije članstvo je Srbija podnela zahtev na drugoj strani gotovo svakodnevno smo u prilici da se uverimo u to da se zakoni i njihova primena u praksi poprilično razmimoilaze.

Istovremeno, kada je reč o nasilju u porodici evidentna je neobaveštenost i needukovanost javnosti, a što mnogi vide kao posledicu odsustva permanentne medijske inicijative, budući da praksa razvijenih društava nedvosmisleno ukazuje na značaj medija u suzbijanju nasilja u porodici.

Međutim kada se u obzir uzmu okoštalost i centralizovanost srpskih institucija, onda je razumljivo sa kakvim se problemima suočavaju mediji u nastojanju da dođu do najobičnijih statističkih podataka koji se odnose na ovaj problem.

– Ovaj Zakon je donet iz razloga što tada postojeća rešenja nisu poznavali i regulisali situacije koje prethode nasilju, već samo one kada je nasilje već izvršeno, a što je rezultiralo porastom broja žrtava nasilja u porodici. Cilj Zakona je bio, kao i sada, da se nasilje u porodici spreči izricanjem hitnih mera kojim bi se nasilje, ili opasnost od nasilja, sprečilo. Svojevremeno su iznete osnove karakteristike postupanja organa u sprečavanju nasilja, te vrste mera koje se izriču kako bi se ono sprečilo. Na internetu je teško pronaći ozbiljniji tekst koji se bavi efektima primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, više od šest godina nakon početka njegove primene. Ako se izuzmu zvanične izjave državnih službenika (ministarstvo pravde, policija), koji su zadovoljni efektima. Rezultatima ovog Zakona uglavnom su se bavile, sporadično, nevladine organizacije, posmatrajući ih kroz prizmu delatnosti kojima se same bave, kao i pojedini mediji. Ozbiljnija stručna analiza efekata Zakona, sa detaljnim osvrtom na njegovu svakodnevnu primenu u praksi, je izostala ili je ostala neprimećena – objašnjava u autorskom tekstu advokat Siniša Momčilović.

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je počeo da se primenjuje 01. juna 2017. godine.  Ovim zakonom uvedene su brojne i značajne novine koje se odnose na krivično delo nasilje u porodici, ali i za postupanje sa žrtvom nasilja. Pa ipak sudeći na osnovu brojnih primera šira javnost, a samim tim i potencijalne žrtve nasilja, malo toga znaju šta je konkretno predviđeno ovim aktom i kakva je procedura u slučaju evidentiranog nasilja u porodici. A ovim Zakonom jasno je precizirana procedura i reakcija nadležnih institucija od trenutka prijavljanja nasilja.

– Najčešće prvo reaguje policija zatim Centar za socijalni rad i tužilaštvo. Međutim, vrlo često smo u prilici da se suočimo sa nedostatkom svesti i željom žrtava da se ceo zakonom predviđen proces dovede do kraja. Dosadašnja praksa je pokazala da žrtve pored želje da nasilje prestane, podjednako žele i da se nasilnik promeni i da se sačuva porodica, pa tako često imamo slučajeve da žrtve nasilja povlače prijavu protiv nasilnika. To se posebno odnosi na starije osobe koje su najčešće žrtve dece, a što u velikoj meri otežava posao tužilaštvu – nezvanično kažu u čačanskoj Policijskoj upravi.

Drugim rečima, Zakonom je propisano da na opasnost od nasilja prvo reaguje policija koja nasilniku izriče hitnu meru zabrane kontaktiranja i prilaska žrtvi nasilja, odnosno udaljenja nasilnika iz stana, u trajanju od 48 sati, nakon čega tužilaštvo, ukoliko smatra potrebnim, podnosi zahtev sudu da se hitna mera produži za još 30 dana.

– U svom postupanju policija, tužilaštvo i sud, prilikom procene rizika od nasilja i odlučivanja o izricanju i produženju hitnih mera, sarađuju sa Centrom za socijalni rad, koji daje mišljenje o okolnostima konkretnog slučaja. Sa druge strane, ozbiljni slučajevi nasilja u porodici, sa smrtnom ili posledicom u vidu teških telesnih povreda, odn. sa više istovremenih žrtava, i dalje postoje u nesmanjenom obimu u odnosu na period pre donošenja Zakona, bar sudeći po izveštavanju medija, zbog čega se nameće zaključak da Zakon (i oni koji ga sprovode), u svom osnovnom zadatku, nije daleko stigao. Šta se dešava u svakodnevnom životu? Praktično je javna tajna da će u slučaju pojave nasilja u porodici, prvi koji prijavi nasilje ili pretnju nasiljem biti žrtva, dok će prijavljeni biti nasilnik (iako nasilje može biti i obostrano). Opštepoznato je da će postupajući policijski službenik gotovo uvek izreći hitnu meru radi sprečavanja od nasilja u porodici, rukovodeći se mišlju da je bolje da meru izrekne nego ne, pa da do ozbiljnijeg nasilja zaista dođe, za šta bi odgovornost snosio i on. Istom logikom rukovode se i ostali organi u postupku odlučivanja. Sud, kao krajnja instanca, je u ovom lancu samo forme radi, budući da konačnu odluku donosi isključivo na osnovu podataka koje mu prezentuje tužilaštvo – objašnjava advokat Siniša Momčilović.

Od procene svakog pojednačnog slučaja zavisi da li će se voditi krivični postupak, ali je primećeno da u većem broju dolazi do povrata u izvršenju krivičnih dela. To se ceni kao otežavajuća okolnost i u primenjuju se onda i teže mere predviđene zakonom, poput zadržavanja lica, određivanja pritvora i lišavanja slobode, a posebno se stvalja akcenat na te povratnike u razmatranju individualnih mera.

Tužilaštva traže produženje mera na osnovu procene rizika koju vrši policijski službenik. Policajac zbog prethodno iznetog uglavnom uvek utvrdi postojanje rizika od nasilja, a tužilaštvo se ne bavi utvrđivanjem rizika u periodu od kada je policija izrekla hitnu meru do perioda kada podnosi zahtev sudu za produženje hitne mere (rizik možda zaista i postoji u momentu izricanja mere, ali je prestao do momenta razmatranja predmeta u tužilaštvu).

Za slučajeve nasilja nad starim osobama Zakonom je propisano da se ukoliko žrtva i nasilnik žive zajedno, izriču obe mere – i hitno udaljenje iz stana i privremena zabrana prilaska i kontakt žrtvi.

______________________________________________________________