Korov opet osvojio kanal

Udruženje Poplavljeni 1965. i 2014.

Када неко каже одговорно управљање, прва асоцијација која човеку падне на памет је одговорност у раду и испуњавање обећања. А када неко не испуни дата обећања, онда је логично да сноси неки вид одговорности, ако ништа друго, а оно барем моралну одговорност (ако је овде још увек и има). Али не би ми били Србистан, да јавно изговорена реч не подлеже никаквој одговорности и да се обећања дају олако, без последица и без одговорности.

Питате се шта је овим писац хтео да каже? Па претходних неколико дана из медија сазнајемо да се природа поново поиграла са нама, само овога пута трагичари су грађани неких других општина, међу којима су и делови Београда (недавно био поново и Чачак). Велике количине падавина направиле су проблеме у више општина, а по писању медија нису се спасиле ни поједине полицијске станице. Поново исте немиле сцене, поплављене куће, подруми, изливена канализација … Све исто као што смо и ми доживели.

Само шта смо то ми научили из онога што нам се десило? Шта смо то урадили у циљу превенције? Скоро па ништа.

А шта су то надлежни обећавали?

Па било је ту поприлично озбиљних обећања. Почевши од најављеног избора извођача и почетка радова на каналу у 2015-ој години од тадашње министарке Бошковић–Богосављевић, преко одговорних из ЈП Србијаводе, до најновијег јавног заклињања помоћника градоначелника Милана Бојовића са почетка ове године, који је гарантовао свим и свачим да радови почињу у првих шест месеци ове године (прва фаза кроз Пријевор и Трбушане), само не личним моралним чином оставке, уколико оно што је рекао не буде учињено.

И ево почео је и седми месец, кише поново направише поплаве (срећом нису опет нама, ако се то уопште може назвати срећом), а од почетка радова ни трага ни гласа. Нема никаквог саопштења ни од надлежних. Додуше сада је време годишњих одмора, па можда и нема смисла да тражимо да нам неко објасни шта се дешава и да ли смо по ко зна који пут опет изиграни и преварени. Надамо се да ће и кишни облаци узети одмор, барем док се надлежни не врате и поново нам обећају неке нове рокове. А ми као наивни грађани опет ћемо да им поверујемо, јер ипак много смо спокојнији када нам дају обећање, макар и лажно. Некако лакше се и мирније спава када имамо макар и лажно обећање. Али шта да радимо док се надлежни не огласе? А и када се огласе, како да одглумимо да им верујемо? Јер ако се узме у обзир да је почела и пета година од катастрофе, а да нико и даље не брине о каналу, испада да је канал изгледа проблем само оних који су угрожени и живе поред њега.

Зато драги наши, немојте сутра да се чудите шта нас је снашло, да се хватате за главу или томе слично. Ми нисмо друштво које је зрело за велика дела. Ми смо само велики на речима. А да је све тачно што смо рекли, говори и чињеница да породицама којима је вода ушла у куће, приликом последњих плављења у Чачку од пре десетак дана, надлежни нису извршили ни дезинфекцију просторија (грађанима из Цигларске улице), а верујте нам на реч и то су обећали. Ако не верујете, питајте ваше суграђане, а наше комшије.