Koruptivni rizici u propisima i lobiranje u Srbiji

Nadležna ministarstva u većini slučajeva nisu poštovala obavezu da Agenciji za sprečavanje korupcije dostave nacrte zakona na mišljenje, kako bi se utvrdilo da li sadrže koruptivne rizike, utvrdila je Transparentnost Srbija u istraživanju “Koruptivni rizici u propisima i lobiranje u Srbiji”. Od najmanje 30 nacrta i predloga zakona gde je postojala obaveza, mišljenje je traženo u samo sedam slučajeva.

Obaveza ministarstva da traže mišljenja od Agencije za sprečavanje korupcije je ustanovljena  Zakonom o sprečavanju korupcije, koji se primenjuje od 1. septembra 2020. godine. Takva obaveza postoji kada se pripremaju zakoni u oblastima „od posebnog rizika“: zdravstvo, porezi, carine, obrazovanje, lokalna samouprava, privatizacija, javne nabavke i policija.

Agencija je u periodu od 1. septembra 2020. do 8. septembra 2021. primila ukupno sedam nacrta zakona.  Na osnovu prikupljenih podataka, utvrdili smo da nadležna ministarstva u većini slučajeva nisu poštovala čak ni svoju elementarnu obavezu da Agenciji dostave nacrte zakona na mišljenje. 

Mišljenje nije traženo o najmanje 12 poreskih zakona, među kojima su i izmene i dopune Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, za koji su predstavnici državnih organa tvrdili da je antikorupcijski. Bez pribavljenog mišljenja su predložene i izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

U ovom periodu je tekla javna rasprava i o nacrtu novog Zakona o unutrašnjim poslovima, za koji takođe nije bilo zatraženo mišljenje od Agencije, a TS je uočila niz takvih rizika. Kao kuriozitet se može primetiti da Ministarstvo pravde nije formalno zatražilo od Agencije mišljenje o koruptivnim rizicima prilikom nedavnih izmena i dopuna Zakona o sprečavanju korupcije.

Istraživanje TS je pokazalo da ni organi vlasti koji su tražili mišljenje ne postupaju uvek po preporukama Agencije. Najdrastičniji primer je bilo usvajanje izmene i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, gde su pojedine odredbe za koje je Agencija ukazala da ih treba popraviti, nakon toga čak pogoršane.

TS je u istraživanju zaključila da je neophodno da se izmenama Zakona o sprečavanju korupcije propiše obaveza traženja mišljenja za akte koja ministarstva pripremaju u bilo kojoj oblasti, a ne samo u onima koje su taksativno navedene. Neophodno je i da Vlada Srbije, u saradnji sa Agencijom, utvrdi na koji će način pratiti ispunjavanje obaveza ministarstava da dostave nacrte na mišljenje i da Vlada i Narodna skupština, u saradnji sa Agencijom, utvrde način praćenja poštovanja preporuka koje je Agencija dala za otklanjanje rizika i obavezu obrazlaganja razloga za nepoštovanje tih preporuka.

TS takođe smatra da bi Agencija trebalo da objavljuje sva mišljenja o rizicima od korupcije u propisima kao i informacije o postupanju ministarstava po tim mišljenjima.

Lobiranje – časna profesija ili legalna korupcija

Lobiranje

Prema zvaničnim evidencijama, u proteklih godinu i po dana uopšte nije bilo lobiranja u Vladi, Skupštini i ministarstvima, što TS smatra malo verovatnim imajući u vidu veliki broj akata koje su pripremali i usvajali.

Transparentnost je u okviru ovog istraživanja pratila i primenu Zakona o lobiranju, u institucijama za koje se može očekivati da najčešće mogu biti izloženi lobiranju – Vladi Srbije i ministarstvima, Narodnoj skupštini i kod Predsednika Republike.

Od njih smo tražili da nam dostave evidencije o kontaktima koje su funkcioneri i zaposleni u državnim organima imali sa registrovanim ili neregistrovanim lobistima. Od 23 zahteva, odgovore nismo dobili od kabineta predsednice Vlade, Ministarstva finansija (koje je u prethodnom sličnom istraživanju bilo jedini organ koji je zahtev ignorisao) i Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Svi organi vlasti koji su na zahteve odgovorili tvrdili su isto: da nije bilo ostvarenih lobističkih kontakata u smislu odredaba Zakona o lobiranju. Pored toga što organi vlasti nemaju zabeležene kontakte sa lobistima, iz tri odgovora se može zaključiti da neki od njih nemaju potpuno jasnu predstavu ni o tome šta bi uopšte trebalo da se prati i evidentira. Na to ukazuju odgovori u kojima organi vlasti, umesto o lobistima koji su njih kontaktirali, ukazuju na to da oni sami i njihovi funkcioneri nisu „imali lobističke aktivnosti“ ili „angažovali lobiste“.

Verovatnoća da se baš niko od zainteresovanih subjekata nije obraćao ni jednom ministarstvu, Vladi ili Skupštini i narodnim poslanicima u vezi sa propisima, tokom polovine 2021. i cele 2020. godine, gotovo je nikakva. Naime, ti organi su u tom periodu učestvovali u donošenju ili izradi nekoliko stotina zakona, uredbi, pravilnika i drugih opštih akata koji utiču na interese stotina hiljada privrednih subjekata. Mnogo je izglednije da niko od njih nije bio svestan toga da je ustanovljena nova obaveza i da se sprovođenje ovih obaveza od strane funkcionera i zaposlenih u organima vlasti ne prati.

Zbog toga je, pored unapređenja zakona i prakse institucija neophodno da Agencija za sprečavanje korupcije više pažnje posveti obukama javnih funkcionera i službenika u vezi sa prepoznavanjem potencijalnih lobističkih aktivnosti kojima su izloženi i pravilnim evidentiranjem takvih aktivnosti.

_______________________________________________________________