Prethodni članak
Лалић: Постоји реална могућност да се суђење за убиство Ћурувије врати на почетак
Враћање суђења за убиство Славка Ћурувије на почетак „био би доказ да се суђење води ради суђења и међународне јавности, а не како би се осудиле убице водећег новинара“, оценио је данас за Удружење новинара Србије (УНС) главни уредник „Недељника“ Вељко Лалић, уочи седнице Апелационог суда на којој ће се одлучивати о првостепеној пресуди за убиство новинара и власника „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“.
Суд недвосмилено утврдио одговорност оптужених, а враћање суђења на почетак био би доказ да се суђење води ради суђења и међународне јавности, а не како би се осудиле убице, каже Лалић (фото: Нова С, Јутјуб, скриншот)
Правда за убиство Славка Ћурувије је на пола пута. Првостепеном пресудом за овај злочин, која је донета у априлу прошле године, четворица припадника Ресора државне безбедности осуђена су на укупно 100 година затвора. Апелациони суд ће о овој пресуди 7. јула, на коју су се жалили адвокати осуђених, али и тужилаштво, почети процес доношења одлуке.
Према првој пресуди за убиство новинара у Србији осуђен је некадашњи врх Државне безбедности – Радомир Марковић, Милан Радоњић, Ратко Ромић и Мирослав Курак, а као Н.Н. лица означена су налогодавац и директни извршилац. Мирославу Кураку суђено је у одсуству, а он је и даље у бекству од правде.
Уредник „Недељника“ за УНС каже да могућност да се готово четворогодишње суђење поништи и врати на почетак, види као „реалну“, с обзиром на то да је „на читању пресуде било јасно да је као непосредни убица означено Н.Н. лице, као и да се никада није причало о налогодавцима овог монструозног злочина“.
Сматра да је суд „недвосмислено утврдио одговорност оптужених“ и да би враћање суђења на почетак „био доказ да се суђење води ради суђења и међународне јавности, а не како би се осудиле убице водећег новинара“.
На питање да ли је оптимиста да ће тужилаштво имати снаге да пронађе ко је пуцао, a кo наручио ово убиство и приведе правди Курака, Лалић истиче да за њега није најважније ко је повукао ороз, већ да се утврди ко је наручио убиство.
Славко Ћурувија (фото: Славко Ћурувија фондација / Предраг Митић)
– Свима је јасно да шеф Државне безбедности Раде Марковић није полудео у једном тренутку и одлучио да ликвидира водећег независног новинара у земљи, већ да је тако нешто морала да му нареди Мирјана Марковић, која је њега поставила на то место, или Слободан Милошевић. А то му дође на исто – објашњава уредник „Недељника“.
Према мишљењу Лалића „за суочавање са злочинима из деведесетих и страшном хипотеком коју до данас због тога носи овај народ, пропуштена је шанса да се Радомиру Марковићу понуди статус сведока сарадника, неко сигурно место ко зна где, како би до краја објаснио злочиначки режим који је тада функционисао“.
– Имао сам предлог да се његово сведочење преноси одмах после дневника РТС-а, и то неколико дана, јер мислим да бисмо тек тада схватили размере лудила у којем смо се налазили и које ће лако моћи да се поново, уколико се не обрачунамо до краја са њим – каже за УНС Лалић.
Подсетимо, од 2017. године Радоњић и Ромић су у кућном притвору уз електронски надзор, након што су претходне три и по године били у притвору Окружног затвора у Београду. Одбијена је жалба тужилаштва, после пресуде за убиство Ћурувије, да им се одреди затворска казна, уз образложење да кућни притвор нису злоупотребили, као и да се терете за кривично дело из 1999. године.
О начину на који коначну пресуду чекају Радоњић и Ромић, Лалић за УНС одговара: „Баш сам јуче гледао филм о сексуалном узнемиравању лекара гимнастичког тима САД. И тај случај се годинама заташкавао, али када је дошло до суда и доказа тај човек је осуђен пред ТВ камерама на два пута по 60 година затвора. И то је важна порука коју би морао да пошаље и наш суд“.
На питање да ли потврђивање пресуде за убиство Ћурувије представља први корак у крају некажњивости за злочине над новинарима у Србији, уредник „Недељника“ каже да је „само први“, а да се „други никада неће десити“.
Славко Ћурувија убијен је 11. априла 1999. године у пролазу испред зграде у којој је живео, у данашњој Светогорској улици у Београда. До кључног напретка у истрази његовог убиства дошло је захваљујући дугогодишњој упорности новинара и Славкове породице, а пре свега формирањем Комисије за истраживање убиства новинара. Оптужница је подигнута тек 2014. године.
Суђење је почело 1. јуна 2015. године. Процес су пратиле контроверзе у вези са одбацивањем појединих доказа и сведока.
Извор: УНС Аутор: Ј. Пешић
_________________________________________________________________
Naravno, i treba da se vrati na pocetak, i da se ponovo izvedu svi relevantni dokazi i utvrdi ko je ubio Curuviju dok je prizivao i radovao se NATO ubicama.
Imaš li neki konkretan dokaz o tom prizivanju NATO ubica? Naravnoo, ako izuzmemo ono što su pisale tadašnje prorežimske novine i objavljivale prorežimske televizije, slično kao što danas rade isti takvi.
Da li je NATO došao da bombarduje Srbiju zbog Ćuruvije, ili zbog Miloševića i onih oko njega, i njihovog odugovlačenja oružanih sukoba?
Zašto Milošević problem na Kosovu nije rešio za mesec dana, onda nas niko ne bi bombardovao? Da je Kosovo očišćeno od terorista do kraja 1998. godine, ne bi NATO imao razlog da nas bombarduje. Ali, Milošević je ostao bez rata u hrvatskoj i BiH, pa je mislio da na Kosovu razvuče oružani sukob na sledećih 5 ili 10 godina…
Da je taj sukob završio brzo i efikasno, ne bi ni bilo bombardovanja,
Prepričavali su mi policajci koji žive u mojoj ulici realno stanje koje je tada bilo na KiM, jer su tamo bili mobilisani tokom 1998. i 1999. godine, kažu da su bili u blizini neko albanskog sela odakle su civili evakuisani, a tu se ušančili teroristi OVK. Mogli su da ih počiste za sat vremena, ali su po naređenju morali da čuče u rovovima 2 meseca, navodno nije bilo informacija o broju i naoružanju terorista, a kad su posle 2 meseca upali, nisu zatekli 20 pripadnika OVK.
Dakle, oni koji su vladali Srbijom su tada prodali Kosovo i Metohiju, namerno je borba proitv OVK loše organizovana i bila neefikasna, u normalno državi policija i vojska potamane kolovođe za nekoliko dana, a ostale vrate kućama uz prethodno oduzimanje oružja.
U Srbiji su sami srbi švercovali i prodavali oružje albancima, sve za pare, a posle kriv Ćuruvija, Đinđić….
Idi lepo pogledaj kako Kina rešava problem secesionista, imaju i oni u zapadnim provincijama gomilu onih koji bi da te teritorije otcepe i da glume neke male knezove, isto kao ovi na Kosovu, ali njih lepo „pojede mrak“, a običan narod nastavi da živi i radi, jer običnom narodu je svejedno! Evo na KiM obični albanci ne žive ništa bolje nego 70-ih i 80-ih u okviru Srbije, samo što je postojala policijska represija kao reakcija na podbunjivanje naroda za „Kosovo republiku“ od strane pojedinih nazovi političara. Da nije bilo tih pobuna, ne bi bilo ni represije, a tu je država kriva što takve nije sklanjala na vreme.
Država je tamanila srbe, slala ih na Goli otok i progonila na druge načine, a albanske separatiste nisu dirali, jer su od njih dobijali popriličan novac da žmure na sve što se tamo događalo.
Ukratko, Kosovo i Metohiju su prodali oni koji su bili na vlasti, jer u svakoj normalnoj državi vlast ima instrumente da na vreme spreči naoružavanje i oružanu pobunu bilo kog dela naroda na bilo kom delu svoje teritoriju!