Ljudi masovno odlaze sa Zapadnog Balkana, Srbija najugroženija

Balkan je zadesila nema noćna mora usled masovne emigracije i niske stope nataliteta. Srbija i Albanija izgubile su više od pola miliona stanovnika od 2014. godine, a Bosna i Hercegovina bi mogla da izgubi polovinu radne snage do 2050. godine (više nego što je to bio slučaj tokom ratova 1990-ih), dok je Hrvatska izgubila više od milion građana od 1990. godine.

Članstvo u EU donosi mnoge pogodnosti, od demokratizacije, vladavine prava, zaštite manjina i slobode govora. Međutim, zemlje sa niskim prihodima, koje su trenutno u EU ili teže da joj se pridruže, nisu predvidele masovnu migraciju.

Balkan je bio epicentar nemilosrdnih ratova i etničkog čišćenja, ali ne postoji veća pretnja od kontinuiranog smanjenja stanovništva, podstaknutog niskim stopama nataliteta, masovnom emigracijom i sve neprivlačnijim tržištem za strane investicije.

Razlozi za odlazak?

Balkan je oduvek bio izvor emigracije, i to nije novost, jer su mnogi stanovnici u različitim periodima bežali iz ovog područja usled ratova, siromaštva ili jednostavno odlazili u potrazi za boljim prilikama.

Tokom 1960-ih i 1970-ih godina, jugoslovenski lideri su čak dozvoljavali muškarcima da emigriraju u Nemačku i Austriju kao „gastarbajteri“. Masovna emigracija usledila je brzo nakon pada komunizma u Albaniji. Za relativno male zemlje koje nemaju prirodne resurse, migracija se često smatrala najboljom opcijom za smanjenje prenaseljenosti.

Mnogo niža stopa nataliteta i nepostojanje politike vlade da se uhvati u koštac sa ovim problemom pretvorili su trenutnu situaciju u tempiranu bombu.

Region nikada nije dostigao pravu tržišnu ekonomiju. Većina političara iskoristila je privredu svoje zemlje da se obogati ili da pomogne svojim prijateljima da se obogate, ostavljajući malo prilika za obične ljude.

Dok su korupcija i nepotizam bili prevladavajući faktori u dodeli državnih poslova, niske plate u mnogim privatnim preduzećima predstavljale su ključni element zbog kojeg su ta preduzeća bila neprivlačna za lokalne ili strane migrante.

Zbog male veličine ovih zemalja, one nisu u stanju da privuku dovoljno stranih investicija ili velike kompanije koje bi mogle da ponude dobro plaćene poslove. Iako sve nacionalne vlade prepoznaju problem, jedva da su preduzele bilo kakve mere. Osim nekoliko ograničenja za zdravstvene radnike, druge profesije je teško zadržati — a čak i kada je zdravstveni sektor u pitanju, to je samo odlaganje problema.

Ono što dodatno komplikuje situaciju jesto to što praktično svako iz balkanskih zemalja može lako da putuje u bogatije zemlje poput Austrije, Italije, Nemačke ili zemalja Beneluksa.

Naoružani solidnim poznavanjem jezika, pronalaženje posla i preseljenje u drugu zemlju koja nudi bolju platu ili veće mogućnosti je lako. S druge strane, balkanske zemlje nisu u stanju da privuku dovoljno strane radne snage da nadoknade one koji su otišli, za razliku od, na primer, Poljske, koja je privukla 1,3-1,5 miliona Ukrajinaca (pre nego što je izbio rat 2022. godine) koji su zapošljeni u različitim sektorima.

Masovna emigracija mladih, obrazovanih ljudi lišava matičnu zemlju radne snage, pored problema starenja stanovništva i nedovoljno sredstava za održavanje penzionog sistema.

IT, turizam, zdravstvo

Gotovo svaki sektor pati od problema emigracije, ali posebno ova tri: pošto je gotovo svaki posao vezan za tehnologiju, mnoge kompanije u regionu ne mogu da pronađu IT stručnjake.

Plate koje nude hrvatske kompanije daleko su niže od onih koje mogu da ponude nemačke kompanije, pored socijalnih i zdravstvenih usluga.

Turizam je drugi sektor koji pati zbog masovnog odlaska. Iako hoteli i ugostiteljski objekti imaju puno posla samo tri do četiri meseca u godini, oni su ključni za ekonomski rast gotovo svih zemalja u regionu, ipak, mnogi supermarketi, hoteli, restorani i kafići imaju poteškoća da pronađu potrebnu radnu snagu.

Do nedavno, hotelima smeštenim blizu obale bilo je lako da regrutuju Albance iz manjih gradova da rade tri do četiri meseca ili da zapošljavaju tinejdžere ili studente tokom letnjih raspusta. Međutim, kada je sektor turizma u pitanju, oni sada migriraju u bolje zemlje. Primarna destinacija je Hrvatska, gde je turistička sezona duža, a plata veća.

Treći sektor je zdravstvo, iako su preduzeti neki koraci kako bi se ograničila emigracija, oni će verovatno samo odložiti problem, a neće ga rešiti.

Navodi se da je do 2023. godine 3.500 lekara i medicinskih sestara napustilo Albaniju i otišlo u Nemačku. Ovo je noćna mora za Albaniju. Starenje stanovništva, koje logično zahteva više medicinske nege u poređenju sa mlađim ljudima, masovna emigracija lekara i manji broj mladih ljudi koji studiraju medicinu, neizbežno će povećati liste čekanja u bolnicama.

Dok se u Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj smanjio broj stanovnika nakon pridruživanja EU, u Moldaviji, Albaniji i Severnoj Makedoniji već se to isto desilo pre pridruživanja EU.

Da li vlade mogu da se izbore sa problemom viših plata, poboljšanog zdravstva ili boljih usluga? Zašto mladi migriraju? Može li vlada išta da učini da ih zadrži?

Ovo su neka od najtežih pitanja. Ljudi migriraju iz različitih razloga, a plata je svakako jedan od njih, kao i mnogo viši životni standard u zapadnoj Evropi.

Većina ljudi odlazi da se nastani u društvu bez korupcije sa poboljšanim zdravstvom i socijalnim uslugama, društvu zasnovanom na pravilima, bez nepotizma ili korupcije. Kako mladi ljudi imaju tendenciju da više putuju i poseduju potrebne veštine, često vide više prilika za sebe i svoje porodice u demokratskom društvu.

Prema tome, ova migracija je blisko povezana sa finansijskim i monetarnim aspektima, ali i sa nadom za bolju i sigurniju budućnost.

Za regionalne vlade, put napred je prelazak sa kombinacije stabilokratije i autoritarnih politika na demokratski organizovano društvo.