Mala škola medijske pismenosti

Pre četiri meseca se, ironičnim spletom okolnosti, dogodilo da Noam Čomski postane žrtva lažnih vesti na društvenim mrežama. Mediji su prenosili oprečne informacija, tako da je Čomski u jednom kratkom trenutku bio ujedno i živ i mrtav, sve dok njegova supruga nije otvorila tu Šredingerovu kutiju sa mačkom i potvrdila da je živ. Kako je došlo do toga da teoretičar koji je posvetio svoju dugu karijeru raskrinkavanju manipulativne medijske mašine sam postane žrtva medijske manipulacije?

Čitavu lavinu dezinformacija pokrenuo je jedan običan tvit, a mejnstrim mediji su u brzini i želji da budu prvi koji će preneti vest zaboravili na jedan od osnova novinarskog poziva– utvrđivanje činjenica.

Upravo je ova zastrašujuća moć interneta i društvenih mreža jedna od tema izložbe Fakeless koja je otvorena od 24. septembra do 1. novembra u čačanskoj Gradskoj giblioteci. Nastavljajući uspešnu saradnju između Biblioteke i Gete instituta u Beogradu, urednik umetničkog odseka ovog instituta dr Selman Trtovac priredio je multimedijalnu izložbu o medijima i medijskoj pismenosti. Kao što dolikuje temi, izložba je podeljena na onlajn i oflajn postavku, pri čemu je oflajn deo predstavljen kroz zanimljiva vizuelna rešenja čime nadilazi opsege obične izložbe.

Pa tako imamo panoe čiju poruku u celosti možemo sagledati jedino pomoću 3D naočara, što ukazuje na slojevitost svake vesti koju ne opažamo na prvi pogled. Time uviđamo da je površnost jedan od problema na koji ne obraćamo dovoljno pažnje kada pristupamo medijima. Jer ako nas nečemu izložba uči, to je da se iza svega– od šaljivog mima, pa do zvaničnih vesti– krije znatno kompleksnija poruka.

Najplastičniji primer na kome možemo ovo da uvidimo jeste politička kampanja, nešto što se u našem okruženju odigrava neprekidno, pošto se izbori oraginzuju na par godina kao da su bijenale. Razvojni proces moderne političke kampanje je dug i kompleksan, u određenoj meri započet prvom televizijskom debatom u Americi između Kenedija i Niksona.

Masovni mediji su igrali značajnu ulogu, zbog čega, kako navodi Dž. G. Balard u svojim esejima, nije čudno što su Amerikanci par decenija nakon pomenute debate izabrali Regana za predsednika– glumca koji je više polagao na izgled nego na političku suštinu. Sasvim je očekivano da će omasovljenje medija razvojem interneta ova pojava sve više izmicati kontroli. Izložba koristi kao primer američke izbore, ali je činjenica da smo mogli da pogledamo bilo gde u svetu kako bi videli primere botovanja, mimovanja i dezinformacija u službi političke kampanje kakvu čovečanstvo da sada nije videlo.

Pomenuti Čomski smatra da je ovo krivica mejnstrim medija, a da će internet i društvene mreže nastupiti kao demokratski korektiv medijske scene, jedna vrsta demokratskog foruma kojim će istina teći neometano. Međutim, medijska mašinerija se pokazala perfidnijom nego što je mogao da pretpostavi, uspevajući da iskvari taj pretpostavljeni slobodan prostor. Ali, još ima nade ako uspemo da prepoznamo i izbegnemo zamke dezinformacije.

Ranije su ljudi smatrali da se mogu osloniti na struku. Naravno, novinarska struka ima smernice za borbu protiv dezinformacija, ali ako nas primer sa Čomskim i život u Srbiji nečemu uče, onda je to da moramo i sami u velikoj meri biti sposobni da se snalazimo u bezgraničnom onlajn prostoru. Uostalom, ugledna novinaraka Svetlana Kojanović je još na otvaranju izložbe skrenula pažnju na određenu krizu novinarstva u digitalno doba.

Pored same izložbe, pohvalno je to što je Gradska biblioteka imala organizovane posete školaraca, prepoznajući sa punim pravom mlade kao najugroženiju grupu. Pored toga što više vremena provode onlajn, edukacijom mladih se javlja nada da se ovaj problem može sprečiti, ili barem ublažiti, za buduće generacije. Međutim, to ne znači da ni stari nisu ugroženi i da ne treba da posete ovu izložbu. Naprotiv, izložba je odlična prilika za one koji se slabije snalaze na internetu da nauče kako se izboriti sa sve bržim razvojem medija.

Albert Švajcer je rekao da čovek razvija nadljudske tehnološke moći, ali nije razvio nadljudski razum. Ovo svakako važi za informacionu tehnologiju, zbog čega je dobro što postoje ovakve izložbe koje pomažu razvoju ljudskog razuma.

M. M. Ćurčić

____________________________________________________