„MB Namenska“ iz Lučana obeležila dan fabrike: Ni reč o stradalim radnicima

Preduzeće „MB Namenska“ iz Lučana prošle nedelje je obeležilo dan fabrike i položen je venac ispred biste narodnog heroja po kome firma nosi ime, međutim, stradale radnike niko nije ni pomenuo. Milan Davidović, kome je supruga poginula na radnom mestu u fabrici, ističe za list Nova da je odata počast i nedavno preminulom direktoru, Radošu Milovanoviću, međutim, niko nijednom jedinom rečenicom nije spomenuo žrtve koje su porodice podnele u mirnodopskim uslovima.

„Zar oni nisu vredni pomena ni kada je preduzeće slavilo 70 godina rada i postojanja, a ni sada, tri godine kasnije? Njih se izgleda samo sećaju i za njima tuguju njihovi najmiliji. Bruka i sramota za kolektiv, a so na nikada zaceljene rane njihovih najblizih“, kaže Davidović.

On nam je ispričao i kako je njegova supruga poginula, navodeći da je to bio najgori dan u njegovom životu.

„Prošlo je više od dve decenije od kada sam izgubio suprugu Vesnu. Tada smo imali dva mala sina. Vodio sam borbu dugi niz godina sa institucijama i fabrikom kako bih dokazao pravdu“, kaže Davidović.

Prema njegovim rečima, njegova supruga i još sedam kolega su izgubili život u ogromnom požaru koji se dogodio u fabrici decembra 1997. godne.

„U pitanju je bio lovački barut koji oslobađa veliku količinu gasa, nisam baš siguran u njegove karakteristike. Požar je izbio oko osam časova ujutru, ali mi niko nije javio. Otišao bih u Opštu bolnicu Čačak da zateknem Vesnu. Ona je imala 95 % opekotina trećeg stepena i nije stradala na licu mesta. Ja sam, čuvši šta se dogodilo odjurio u Čačak, ali deset minuta pre mog dolaska, povređeni su helihopterima prevezeni na VMA“, kroz suze priča Milan.

On se vratio u Lučane, gde je, kako kaže, vladao haos.

„Došao sam kući i zvao beogradsku ustanovu. Zvao sam tri dana i onda otišao naposletku u Beograd. Medicinsko osoblje mi je reklo da je bolje da ne ulazim, kako ne bih gledao, te da mi ostane u sećanju kakva je bila. Insistirao sam i video sam je. Pored nje je bilo još četvoro kolega na odeljenju intenzivne nege i ta slika mi i dan danas stoji pred očima. Kao da ste u filmu strave i užasa“, ispričao nam je Davidović.

Kako kaže, svi su bili u zavojima, samo su im vrhovi prstiju vireli, a kroz nos i usta su bili ubačene cevčice za vazduh.

„Nakon toga, trinaestog decembra sam se spremao da opet odem na kliniku, ali sam čuo da je preminula. Izdržala je trinaest dana“, očajno kaže Milan.

Odmah, nakon nesreće, istražni sudija iz Čačka je podigao optužnicu protiv sada, već pokojnog direktora, Radoša Milovanovića , njegovih pomoćnika, saradnika, šefa proizvodnje, poslovođe i lica iz Sektora zaštite na radu.

„Posle podnošenja optužbe proces se odugovlačio, a u međuvremenu intervencijom advokata Milovanovića, razdovojen je postupak, jer je on kao vojno lice premešten na Vojni sud. U jednom momentu stiglo je obaveštenje da se on obustavlja, jer vojni tužilac odustaje od gonjenja, jer nema dokaza da su učinili krivično delo“, objasnio je Davidović dodajući da je blokiran i rad suda u Guči protiv drugih lica.

Potom je predmet izmešten u Čačak, bilo je odlaganja i samo je doneta jedna presuda gde su petorica iz civilnog sektora proglašeni krivim. Smanjene su kazne, pa smo se žalili i slučaj je prešao na Apelaciju u Kragujevcu.

„Epilog je bio da su dva lica iz civilnog sektora dobila dvanaest i četrnaest, odnosno dvanaest meseci. Sva je pravda u tome“, objasnio je Davidović.

Ovo je jedini put da je došlo do kraja suđenja za akcidente u Lučanima.

„Mislio sam da će za osam žrtava kazna biti veća, to je sramota. Sve je to prošlo, neki od nas i dan danas biju svoje bitke kako bi dokazali istinu, ali su bar mogli da pomenu na obeležavanju dana firme ljude koji su život dali na radnom mestu“, očajno je zaključio Davidović.

Podsetimo, dosad je u fabrici u Lučanima poginuo 21 radnik, dok je više desetina povređenih. Pojedine porodice i dalje čekaju pravdu za smrt najbližih.