Medjunarodni dan osoba sa invaliditetom

Naslov naše teme obeležava se 3. decembra. Ukoliko obratimo malo više pažnje veoma brzo će nam postati jasno da se ne baš tako malo godina u nazad, kao osnovni i najveći problem ove populacije navode: siromaštvo, nezaposlenost, i arhitektonske barijere. Zaista se slažemo da je to sasvim tačno, ali ipak mislimo da na drugoj strani ove medalje stoji sasvim druga činjenica.

Naime ukoliko se ovi problemi godinama pominju, a na njihovom rešavanju se stalno radi i postoje odredjeni pomaci na tom polju, koji su i u praksi u nekoj meri vidljivi, onda to znači samo jedno – da se na njihovom rešavanju ne radi dovoljno. Osobe sa invaliditetom su kao članovi društva mnogo vidljivije nego ranije, sve veći broj njih je srednje ili visoko obrazovan, zapošljavaju se, osnivaju porodice, postoje njihova udruženja – a opet su siromašni i nezaposleni.

Sve ovo pokazuje da naša država, koja je po Ustavu država svih svojih gradjana, konačno mora da shvati da je neophodno da postane mnogo obimnija i jača podrška pripadnicima ove populacije – kako na način da se za OSI izdvaja više sredstava, tako svakako i time što će se obezbediti potpuna primena, kako medjunarodnog, tako i domaćeg zakonodavstva na svim nivoima.

Srbija je Konvenciju o pravima OSI ratifikovala 2009. godine. Član 4. ove Konvencije propisuje da je država pri kršenju politike i mere – dakle pri donošenju novih zakona, dužna da uključi OSI. Član 9. ove Konvencije reguliše pristupačnost i u istom se izmedju ostalog navodi da je svaka država potpisnica dužna da OSI obezbedi pristup fizičkom okruženju ravnopravno sa drugima. U cilju omogućavanja samostalnog života. Nije dakle uopšte čudno što ćemo se zapitati zašto sedam godina od potpisivanja navedenog akta, naša država, a time i grad Čačak kao njen deo, nije ni blizu rešavanja problema arhitektonskih barijera?

Napisaćemo da je Čačak bio začetnik rešavanja ovog problema ne tako davno… a član 22. ove Konvencije predvidja da je država obavezna da obezbedi primenu zakona donetih na osnovu ove konvencije, a primena zakona nije i ne može biti spontana, njih donose i primenjuju ljudi.

 Setićemo se i  Zakona o zabrani diskriminacije iz 2009. godine, koji jasno propisuje i pojašnjava šta predstavlja diskriminacija, njene pojavne oblike. Ovim Zakonom je ustanovljen i poverenik za ljudska prava, kome se svako lice koje smatra da je pretrpelo diskriminaciju može obratiti pritužbom u pismenom obliku, a izuzetno i usmenim putem, bez obaveze plaćanja takse ili druge naknade shodno članu 35, dok je u čl. 40 propisano da svako ko je povredjen diskriminacijom ima pravo da podnese tužbu sudu. Zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji OSI u primeni je od 2010. godine, sa izmenama iz 2013. godine. U njemu je jasno navedeno kako je definisana osoba sa invaliditetom, na koji način se taj status stiče, kao i šta su obaveze i poslodavaca i zaposlenih po ovom szakonu.

U detalje bilo kog od navedenih pravnih akata nismo ovog puta zalazili, jer smo ih u više navrata već detaljno pojašnjavali. Sada smo ih samo vrlo tendenciozno pomenuli iz jednog vrlo jednostavnog razloga, koji se ogleda u tome da pored svih tih zakonskih okvira i arhitektonske barijere, siromaštvo, nezaposlenost…a svakako i diskriminacija i dalje jesu najveći problemi. Sigurno ne možemo reći da su ovde najveći krivci OSI i njihova udruženja – već je to svakako država i njeni nadležni organi.

Podaci o broju OSI u Srbiji nisu precizni i kreću se od 700.000 – do čak 1.000.000 lica. Svi su oni naravno gradjani Republike Srbije, kojima je po tom osnovu sve u istoj meri dostupno pa nekako mislimo (i iza toga stojimo) , da je već trebao da dodje 3. decembar, kada se kao najveći problemi pomenutih lica, neće pominjati bar arhitektonske barijere. Medjutim pošto se one i dalje pominju i u najvećoj meri nisu rešene, a negde ih je čini nam se i još više – kao recimo u našem Čačku, onda nemamo pravo ni da pomislimo na 3. decembar kada se neće pominjati siromaštvo i nezaposlenost OSI.

Ostaje nam ipak da nastavimo biti optimisti, jer optimizam je jedini način da život bude lep, pa ćemo tako i ostati ubedjeni da će u našoj zemlji u najskorije vreme, zakoni uopšte, pa tako i oni vezani za OSI, konačno početi da se u punoj meri primenjuju, a da se više neće samo govoriti o njima, a konkretna primena biti na nivou sporadičnih slučajeva.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 _________________________________________________________________