Најављене измене Кривичног закона су најдиректнији удар на државу

Иницијатива за будућност сматра да најављене измене Кривичног закона представљају најдиректнији удар на домовину, подривају њену безбедност, суверенитет и темеље постојања.

Да појаснимо:

Законом је најављена декриминализација изнуђивања исказа, односно брисање кривичног дела изнуђивање исказа од стране истражних органа и полиције!

Декриминилазиција изнуђивања исказа од стране истражних органа и полиције према осумњиченима је противуставна, представља правни нонсенс и води нас ка безвлашћу и општој несигурности у земљи.

Забрана изнуђивања исказа од стране полиције према осумњиченима је тековина још из осамнаестог века и до сада нигде у свету није доведена у питање, осим овом приликом код нас у Србији.

Изнуђен исказ, логично није тачан. Предложеним изменама Кривичног закона враћамо се у времена тзв. инквизиторског поступка из Западне Европе средњег века, који је вођен писаним путем, тајно и праћен многобројним манипулацијама да би се окривљени принудио да призна, без обзира да ли је то истина или није.

Добра пракса у истражном поступку, чак и у случају признања окривљеног, јесте да би требало тражити да се тачно укаже на постојање материјалних доказа, мотива извршења и где се налазе предмети извршења дела, као и где је, како и на који начин дело извршено, што и јесте пракса у свим озбиљно вођеним истражним поступцима.

Убацимо у ово контекст нестанка Данке Илић. Немамо материјалних трагова, имамо једно сумњиво признање, једно лице је умрло у затвору под крајње неразјашњеним околностима и једно лице је преминуло услед кршења презумпције невиности (отац једног од окривљених).

Евидентно је да се у овом предмету поступало само на основу признања окривљених, које је добијено у сумњивим околностима, а да том приликом нису дати никакви материјални или биометријски докази извршеног дела, као ни информација где се налази тело оштећене. Све ово је, и поред признања извршења назначеног дела, гледано строго професионално из криминалистичког угла, веома спорно и противи се здравој логици и искуству сваког професионалца.

Новим законом су третирани и савети за извршење кривичних дела.

Сагласни смо да оперативни савети за извршење кривичних дела свакако треба да буду инкриминисани као подстрекавање на извршење кривичних дела, али морају бити много јасније и прецизније дефинисани како би се избегла могућност двостраног тумачења.

Члан 354. новог Кривичног закона у целости се противи слободи мишљења, која је загарантована Уставом и може бити широко злоупотребљен, посебно према политичким опонентима, а обзиром да се позиви на окупљање и протест могу третирати као савети за извршење кривичних дела противуставног поретка на пример.

Познато је да су право на протест и окупљање Уставом загарантовани, што овим изменама закона се анулира и доводи у питање те оставља на слободну вољу истражним органима и полицији за тумачење и деловање.

Наглашавамо да се код инкриминације неке радње полази од степена друштвене опасности. Радња мора бити прецизно описана. Овако формулисано дело даје могућност арбитражног оптуживања и арбитрарне оцене суда, па свако може бити оптужен за било шта суштински.

Предмети и материјали извршења овог и овако дефинисаног кривичног дела су мобилни телефони, као и налози на друштвеним мрежама извршилаца и осумњичених, па би њихово одузимање водило недозвољеном задирању у приватност грађана, јер се предмети пре одлуке суда могу привремено одузимати.

Посебно штетно, а по државу и њене интересе опасно, јесте декриминализација шпијунаже, односно одавање или саопштавање прикупљених података који представљају војну, службену, привредну или индустријску тајну другој особи, ратној страни, држави или организацији.

Србија се налази у врло комплексној геополитичкој ситуацији, без икаквог фактичког суверенитета на великом делу своје територије и у оваквим условима третирање шпијунаже као дела средње друштвене опасности је крајње малициозно, погрешно и штетно.

Изузетно забрињавајуће је што предлог овог закона долази у тренутку када је све мањи проценат решених кривичних дела, у ширем контексту посматрано.

Решавају се углавном банална кривична дела, док су актери организованог криминала и криминала “белог оковратника” (корупција) махом недоступни за данашње полицијске и безбедносне органе Србије.

Поједини који ову тему дуже прате кажу да смо у време када београдска полиција није имала филмове за фотографисање или прах за отиске прстију, имали већи проценат решених кривичних дела него што је то случај данас.

Постављамо питање ко ће бити бенефицијар ових и оваквих измена кривичног законодавства? Питамо се и које су и какве далекосежне последице примене оваког закона?

Некада се пратило и анализирало која су то друштвено најопаснија понашања, па је казнена политика дефинисана у складу са тим појавама и тенденцијама и посебно их санкционисала.

Сада имамо државу чије су институције одумрле, органи репресије делују ad hoc и немају никакав проактиван приступ.

Познато је да су беда, незапосленост и безнађе окидачи криминалитета, а у овом моменту слободно можемо тврдити да су то и наш медијски простор, као и неадекватан образовни систем у Србији!

Одговорно тврдимо да имамо Закон о јавном информисању и Закон о електронским медијима који се уопште не примењују!

Може се поставити питање које то вредности медији промовишу данас?! Плашимо се да су то вредности које подстичу и подстрекавају деликвентна понашања!

Да ли ће неко одговарати због тога, као и због стварања предуслова за бујање класичног криминалитета и зашто неће? Србија је одавно држава без националне стратегије у било ком елементу битном за свој опстанак и развој. Недостатак стратегије води у опасне импровизације.

Овакве измене и допуне закона су управо последице таквог стања, а ово стање и предлози који долазе од надлежних представљају поигравање и са оно мало угледа и ауторитета који држави Србији и њеном државном апарату преостао.

Иницијатива за будућност