Najbolji rezervni oficir je iz našeg okruga!

Dejan Majstorović (1993) iz Guberevaca završio je Školu za rezervne oficire Vojske Srbije kao najbolji u klasi! Majstorović je zajedno sa još 34 slušaoca, prošao kurs za rezervne oficire u trajanju od šest meseci i stekao čin potporučnika u rezervi. Istovremeno, Dejan završava master studije na Fakultetu političkih nauka Unverziteta u Beogradu, a pomaže i porodici na domaćinstvu.

Dejan je osnovnu školu završio u Goračićima, nakon toga Medicinsku školu u Čačku, a potom upisuje FPN u Beogradu, smer novinarstvo. Svoj neobični obrazovni put završio je 26. avgusta kada je zvanično završio školovanje za rezervnog vojnog oficira na Vojnoj akademiji, i to kao najbolji u klasi.

-Odlučio sam se za Školu rezervnih vojnih oficira jer sam i ranije želeo da završim Vojnu akademiju. Nisam to upisao ali sam nakon toga doneo odluku da iz ljubavi prema otadžbini upišem Školu za rezervne oficire. Želeo sam da prođem kroz vojnu obavezu, da vidim kakav je vojnički život. Uporedo sa Vojnom akademijom sam pohađao i master studije tako da to nije pravilo problema, priča nam Dejan.

Škola rezervnih vojnih oficira je trajala šest meseci, od 1. marta do 26. avgusta. Kako kaže Dejan, učilo se što se i uči u vojsci, od nameštanja kreveta i sobe, preko pešadijske obuke do uskostručnog osposobljavanja za pojedine rodove vojske.

-Učili smo mnogo toga, počev kako se namešta krevet, kako treba da bude nameštena soba. Prošli smo pešadijsku obuku, nakon toga usledila je stručna specijalistička obuka a potom dva meseca na stažiranju u centrima za obuku. Ja sam bio  na smeru artiljerijsko- raketna jedinica za  PVO, i boravio sam na Batajnici kod majora Miroslava Kuburovića, komandanta baterije, objašnjava Dejan.

Za šest meseci rezervni vojni oficiri morali su mnogo toga da nauče: pravo i propise, strojevu obuku, topografiju, vojnu etiku, kao i specijalističku obuku iz oblasti strela 2M i šilo. Kako kaže Dejan, to je kratak period za toliki obim gradiva, i da je realno da škola traje godinu dana, što je nekada i bila praksa.

I pored toga, Dejan je uspeo da bude najbolji u klasi sa prosekom 10, a kao najbolji slušalac dobio je sat sa posvetom, a njega i njegovu porodicu, roditelje, dva brata i sestru, primio je načelnik Vojne akademije, general Zeković.

Dejan se po povratku u Čačak javio u Vojni odsek gde je uveden u vojnu evidenciju. Njegova obaveza je da učestvuje u vojnim vežbama, ako ih bude, kao i u slučaju rata.

-Svako ko završi školu mora da se javi u javni odsek da bi nas uveli u evidenciju. Naše obaveze zavise od toga da li se aktivirate ili ne. Ako se aktivirate nastavljate dalje kao oficir u Vojsci Srbije, a ukoliko dođe do nekih sukoba svako od nas biće pozvan da kao oficir brani našu zemlju.  Tada smo u obavezi da se javimo.

Dejan ovih dana završava master rad na FPN-u,  a nakon toga krenuće u potragu za poslom. Kako nam je rekao, voleo bi da se vrati u svoj kraj ako bude bilo mogućnosti za posao, a ako ne potražiće ga u Beogradu. Kaže, voleo bi da taj posao bude neka veza između vojske i novinarstva.

Iz govora

Gospodine generale, gospodo oficiri, dragi roditelji, supružnici, braćo. sestre, prijatelji. Pripala mi je čast da vam se obratim ispred klase slušalaca rezervnih oficira.

Moram priznati da nije lako, teško je predstavljati ovakve ljude. Retko gde u ovoj zemlji na jednom mestu možete naći ovoliko različitosti, znanja, talenta i interesovanja. Kažem toliko različitosti, ali imamo i nešto zajedničko što nas je spojilo ovde – ljubav prema zemlji u kojoj smo rođeni. Tu, ispred mene, se nalaze ljudi koji su do danas bili na drugom spratu Vojne akademije. Tu ste mogli naći saobraćajnog, mašinskog ili građevinskog inženjera, profesora fizičkog, učitelja, bezbednjaka, pravnika, filozofa, psihologa, informatičara…Naravno, političar drži govor.

Ne vidim svoju majku, ali znam – sigurno plače.Ne plače ona zašto što sam na bini. Plakala je i na zakletvi iako me nije videla. Plače zato što me vidi u uniformi Vojske Srbije. I nije ona jedina koja danas plače, verovatno plaču i vaše majke. I po neki otac pusti suzu, zato što su ponosni na svoje sinove i kćeri. Ova zemlja je ponosna što nas ima. I vi budite ponosni, jer biti ovde, u ovoj uniformi, u ovom stroju je privilegija retkih….