Naprednjaci su kao sekta, POKS finansira Andrej Vučić

Ne kajem se ni zbog čega. Volela bi da se svi osveste i da izađu sa svojim negativnim iskustvom, makar i anonimno. Samo tako može nešto da se promeni. Mnogo je laži u protekla dva dana izrečeno o meni ali ništa ne bih komentarisala. Svako ima pravo na svoj sud i lakše je suditi drugima koje ne poznajemo nego promeniti nešto u svom životu i biti bolji čovek, kaže profesorka srpskog jezika i književnosti Ena Nedić koja je pre tri dana spalila diplomu ispred Skupštine, iz revolta prema sistemu u kojem mladi i školovani nemaju perspektivu, „dok su najgori među nama na najvišim državnim pozicijama“.

Nedić je dve godine bila članica Pokreta obnove kraljevine Srbije (POKS), fiktivno zaposlena u Pozorištu mladih u Novom Sadu, dok je za to vreme radila u informativnoj službi. Po sopstvenom priznanju iz Pokreta je izašla kada su oni dali podršku Aleksandru Vučiću, saznavši istovremeno da naizgled opozicionu partiju monarhista u stvari finansira Andrej Vučić.

Sa druge strane, juče se oglasio POKS negirajući njene navode i ističući da je prećutala da je pre nego što je pristupila monarhistima, profesorka bila članica SNS-a. U razgovoru za Danas, Ana Nedić to ne negira.

– Nikada nisam botovala za SNS, niti sam glasala za njih. Bila sam član šest meseci i razočarala se. Uvidela sam da je to sekta. Tada sam bila licencirani profesor, samohrani roditelj, odbijena na svim konkursima, bez vrtića, dete je bilo na aparatima zbog astme. Motiv ulaska je bio posao u struci, ali kada sam videla u šta sam ušla, pobegla sam glavom bez obzira, priča Nedić.

Potom je pristupila POKS-u, dobivši garancije da idu samostalno na izbore i da su opoziciono nastrojeni.

– Međutim, to se nije desilo. Sada su na listi „Za našu decu“ i to im je dovoljna sramota. Mene ničeg nije sramota, ponosim se što sam shvatila domen prevare i laži i što sam sve to napustila još prošle godine. Radila sam između 10 i 15 sati nekad dnevno, bez vikenda, bez benefita, plata manja od prosvetarske, radila sam u info-službi, lektorisanje, pisanje saopštenja za javnost na republičkom nivou, edukaciju i protokol, vođenje konferencija… – kaže naša sagovornica. Dodaje da nikog nije lagala, niti je „botovala“, mada ima razumevanje i za njih jer su to, napominje, mahom nesrećni ljudi koje je muka naterala na taj posao.

– U POKS-u sam najviše pisala saopštenja za javnost. Nisam znala da iza njih stoji SNS i da svi glasovi monarhista i ljudi željnih promena idu u kasu SNS-a. Dobila sam potvrdu da Andrej Vučić i Nikola Selaković učestvuju u svemu i posle sledi ostatak priče. Četvoro mojih kolega je dalo otkaze i poslednja koleginica, novinarka, umrla je pod nerazjašnjenim okolnostima. Tuga – priča Nedić.

Na pitanje ima li dokaza za svoje tvrdnje da glavnu finansijsku reč u POKS-u drže Andrej Vučić i Selaković, odgovara potvrdno: „Da, 12 sati audio materijala“.

Predsednik POKS-a Žika Gojković rekao je prekjuče da se njegova bivša stranačka koleginica sada učlanila u „jednu opozicionu stranku koja se zalaže za bojkot“, što naša sagovornica oštro negira.

– Apsolutno ne, ja bih to i javno rekla! Problem Srbije je nadstranački i iznad svake politike trenutno. Mi smo uništeni, statistike koje izvodi amaterska vlast na svim poljima su tragikomične. Običan građanin se ništa ne pita, pogledajte poziciju majki, invalida, srpskog seljaka, studenata, uslove rada medicinskog osoblja, vojske, policije koji svoje živote polažu za bedu i šaku jada – naglašava.

Opoziciji zamera nejedinstvenost u ovim teškim vremenima.

– Ne delim ljude po strankama, već kakvi su. Znam pojedince iz SNS koji su tamo od osnivanja, još dok su naprednjaci bili opozicija, koji su ceo svoj život posvetili obrazovanju i usavršavanju, koji vrede kao osobe i verujem da će naći svoj put u ovoj gunguli. Podržavam rad svih iskrenih opozicionih organizacija, građanskih inicijativa, frontova i pojedinaca. U srpsku politiku mora da se vrati diplomatija, a da se smanji korupcija kad već ne može da iščezne. Kao što rekoh, tamo sam bila u uniformi običnog građanina i podržavam sve koji izađu sa svojim iskustvima protiv ove vlasti, ma gde pripadali – ističe Nedić.

Naša sagovornica je po sopstvenom svedočenju bila žrtva mobinga i seksualnog uznemiravanja dok je radila u POKS-u, o čemu, tvrdi, ima dokaze. Za sada se nije obraćala nadležnima.

– Znali su moji ukućani i prijatelji i bili svedoci istog. Nisam prijavljivala, to ostavljam za sud ako do njega dođe, mnoge moje kolege trpe isto. Nisam ni htela ništa da pokrećem, samo sam otišla, mislila sam da ću zaboraviti, ali nisam, bolelo me je i teško mi je i dan danas. Ali kad sam videla da se ništa ne menja u društvu i čula ispovesti ljudi do kojih mi je stalo, kada sam saznala da se oni i dalje raspituju gde sam, šta radim i koliko privređujem, objavila sam inserte pakla da bih zaštitila sebe i porodicu, naglašava naša sagovornica.

Iako trenutno nema posao u struci, snalazi se tako što honorarno lektoriše, održava sajtove i bavi se kopirajtingom. Priznaje da su joj najveća ljubav rad sa decom i pedagoški rad, ali je trenutno fokusirana na borbu za promenu sistema „makar po cenu života“.

Negativni komentari

Zbog posla koji je radila pojavili su se brojni negativni komentari na račun njenog paljenja diplome. Među njima se posebno izdvojio komentar dramaturškinje Biljane Srbljanović.

– Srbljanović verovatno ima svoje motive u koje ne zalazim, i pravo na svoje mišljenje. Ne bih mogla da komentarišem postupke ljudi koje ne poznajem i neka na tome ostane. Znam šta je istina i ne treba mi ničije priznanje, niti mogu da je izmenim da bi se ta istina nekom dopala. 5G mreža i Srebrenica – ne razumem iskreno o čemu se radi. Bot? – kaže naša sagovornica.

Zašto sada?

U Srbiji je sve na prodaju – diplome, deca, organi, radna mesta, teritorije, glasovi, dostojanstvo, sve što ne bi smelo da ima cenu. Svrha mog postupka je bila da ukažem na to. Ako je moj destruktivni gest doprineo tome da se samo jedna osoba osvesti, zamisli i probudi iz ovog košmara, nije bio uzaludan. Zašto sada? Šta je bio okidač? Ne toliko lično iskustvo koliko opšte stanje. Meni bliski ljudi se muče, traže im se glasovi i svakodnevni angažman da bi ostali na radnim mestima. Imam posao, mogu da budem kući i gledam svoja posla, a šta kad izađem napolje, da žmurim – kaže sagovornica Danasa.