Nasilje u porodici – Zakon nije dovoljan

Po oceni predstavnika tužilaštva primena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici je već u prvoj godini dala vidljive rezultate pa je tako recimo niško Tužilaštvo u 2018. godini, odnosno posle godinu dana, izreklo oko 1.000 hitnih mera, dok je već u 2019. ta brojka svedena na 850 – 900 izrečenih hitnih mera.

Pa ipak kao i većina zakona i u ovom je pronađena “rupa” na koju upozorava viktimolog dr Filip Mirić, koji smatra da bi trebalo uvesti u zakon krivično delo zločin iz mržnje, a to se posebno odnosi na osobe sa invaliditetom koje su u stalnoj diskriminaciji, bilo da je reč o starijim osobama sa invaliditetom ili ne.

dr Filip Mirić,  Foto: Saša Đorđević /Anadolija

– Diskriminacija prema osobama sa invaliditetom nije definisana mržnjom. Nemamo zanemarivanje  – kad bismo to imali kao posebno krivično delo, imali bi kvalitetniju zaštitu. Mali broj lica će iskoristiti mogućnost pravne zaštite ako je okrivljeni rođeno dete. Prijavljuju samo ekstremne slučajeve nasilja. To je posledica patrijarhata. Zato je svako ko ima saznanja po zakonu dužan da prijavi krivično delo. Na drugoj strani mi kao društvo nemamo razvijenu svest da nasilje nije privatna stvar, već javni problem kao u skandinavskim zemljama. Kultura nemešanja u tuđe živote, dovodi nas do toga da su žrtve nezaštićene, a  svako neprijavljivanje jača nasilnika da ponovo izvrši isto ili još neko krivično delo – ukazuje dr Filip Mirić.

Budući da stručnjaci, poput dr Mirića, ukazuju na značajnu ulogu javnosti, odnosno medija kao svojevrsnog kreatora javnog mnjenja, u preventivnom delovanju nesporna je činjenica da se mediji suočavaju sa brojnim problemima u nastojanju da jedan ovako važan društveni problem kao što je nasilje u porodici što više približe građanima. Nesporna je činjenica da se “ozbiljni” mediji suočavaju sa strogo centralizovanim odnosom institucija prema podacima, naročito na lokalu, i nepostojanjem centralne baze podataka koja bi novinarima pomogla u radu.

Biljana Stepanov     Foto:Medija centar Beograd

– Glava VII Zakona o sprečavanju nasilja u porodici posvećena je evidenciji o slučajevima nasilja u porodici i u ovom članu taksativno je navedeno koje vrste podataka čuvaju institucije koje su Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici za to zadužene i nadležne, odnosno šta bi evidencija trebalo da sadrži. Nadležna policijska uprava vodi evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja u porodici i o izricanju i izvršenju hitnih mera i izvršenju mera zaštite od nasilja u porodici. Osnovni sud vodi evidenciju o svojim odlukama o predlozima za produženje hitnih mera i o određenim merama zaštite od nasilja u porodici. Osnovno javno tužilaštvo vodi evidenciju o predlozima za produženje hitnih mera i zahtevima za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici. Centar za socijalni rad vodi evidenciju o primeni individualnih planova zaštite i podrške žrtvi. Potrebno je da evidencije budu vođene u elektronskom obliku i da čine Centralnu evidenciju o slučajevima nasilja u porodici koju vodi Republičko javno tužilaštvo. Budući da takva centralna evidencija još nije uspostavljena, važno je da svaka od ovih institucija sačini svoje baze u koje će unositi podatke. Svrha prikupljanja i obrade podataka je efikasna primena zakona, ali i praćenje pojave – te je od izuzetne važnosti da imamo tačne, jedinstveno sistematizovane i javno dostupne podatke u vezi sa nasiljem u porodici – navodi Biljana Stepanov u publikaciji Nasilje u porodici – šta govore podaci.

Na drugoj strani, na žalost, većina medija se prema nasilju odnosi krajnje površno i senzacionalistički, što u mnogome devalvira njihovu edukativnu ulogu bilo da je reč o uzrocima, posledicama ili preventivi nasilja u porodici.

Aleksandra Mališić   Foto: Media centar

– Primer lošeg izveštavanja o nasilju je svaki tekst u kome se odgovornost za nasilje svaljuje na žrtvu, u kome se opravdava nasilje i nalazi razumevanje za nasilnike koji, između ostalog, za cilj ima solidarno, ravnopravno i nenasilno društvo. Poštovanje etičkog kodeksa i smernica je važno jer svi imamo odgovornost u zajednici u kojoj živimo, a to posebno važi za medije koji imaju veliki uticaj na formiranje stavova i obrazovanje javnosti. U tom smislu, uloga medija je nezamenljiva, ali je i odgovornost srazmerna moći koju poseduju. Kada bi mediji uvek izveštavali odgovorno i vodili se novinarskim principima, bili bi važan saveznik suzbijanju nasilja prema ženama ali i nasilja uopšte – stav je Aleksandre Mališić iz feminističkog kulturnog centra Befem.

Kao po pravilu uvek kada se suočimo sa nasiljem u porodici, naročito ako je reč o smrtnom ishodu, u javnosti ali i stručnim krugovima postavlja se pitanje odgovornosti jer je ugašen jedan ljudski život i šta su radile nadležne institucije i pojedinci na odgovornim mestima i ko je zapravo najviše „zakazao“.

Vesne Stanojević   Foto: Media centar

– Povodom neke tragedije, samo pričamo i komentarišemo, a da niko realno ne odgovara za posledice koje nastanu jer to potvrđuje dugogodišnje iskustvo. Naše zakonodavstvo je donekle primereno ali u praksi se zakoni malo primenjuju i nedorečeni su. Samo po sebi nameće se pitanje šta se desi kada nasilniku istekne mera zabrane prilaska žrtvi ili kad nasilnik odsluži zatvorsku kaznu – zaključak je Vesne Stanojević koordinatorka sigurne kuće.

____________________________________________________________________