Prethodni članak
Ne treba nam besna glava kuće nego strogi porodični lekar
Ceo svet uči u uslovima katastrofalne epidemije, svi prave greške i u hodu menjaju taktike, ali se vide razlike između država čiji političari mere svaku reč i svaku narednu meru i onih u kojima predsednik drami, preti i širi strah. Nije isto nama, kojima Vučić preti da ćemo napuniti groblja, i Kanađanima, kojima premijer kaže: okej, nije sjajno, ali proći ćemo kroz to zajedno.
Redovno gledam konferencije za medije i u Vladi i u Predsedništvu Srbije. One na kojima se pojavljuju lekari, one na kojima su političari i lekari, i one na kojima su samo političari.
Aleksandar Vučić (foto: Marko Risović / Cenzolovka)
Prvo, da bih se informisala o novim merama države prema građanima, o razvoju epidemije koronavirusa kod nas i o odgovoru našeg, prvenstveno, zdravstvenog sistema.
Drugo, da bih koliko-toliko poredila razmere epidemije, mere i način informisanja javnosti o ovoj globalnoj katastrofi koje praktikuju druge države, a koje naša.
I treće, ne i najmanje važno, zato što sve veći broj ljudi iz mog okruženja prestaje da prati konferencije za medije na kojima su samo političari. Ispostavilo se da to kako neki od njih govore o epidemiji, merama, prognozi – uznemirava, onespokojava, pa čak i zastrašuje sve veći broj ljudi. Najsnažnije na ovaj način na njih deluju obraćanja predsednika Republike, pa ih odnedavno i najčešće izbegavaju.
Kad se završi uživo obraćanja, šaljem poruke porodici, prijateljima i poznanicima sa najnovijim informacijama, filtriranim po važnosti i realnom uticaju na njihov/naš život. Neki mi kažu – javi kad lekari imaju konferenciju za medije, to hoćemo da gledamo.
Ljudi se, dakle, instinktivno povlače pred agresivnom komunikacijom i okreću onoj koja ih smiruje. Ništa neočekivano za psihologe, ali novi momenat za one koji ovde kreiraju stil političke komunikacije.
Očekivano, najveći odjek u javnosti izazivaju nastupi predsednika Republike. Njegovi nastupi imali su apsolutni uticaj na javnost i ranije, shodno njegovoj popularnosti i prisutnosti u medijima. Sada, u doba krize koju čovečanstvo do sada nije iskusilo – taj uticaj je, razumljivo, još veći. I u drugim zemljama građani s punom pažnjom gledaju u političke lidere iščekujući svako novo obraćanje. Ogroman izazov za sve, pa i najiskusnije političare, i svi se na svoj način snalaze u tome.
Kolektivni pater familijas i nezahvalna deca
Naš predsednik nije promenio način komunikacije s javnošću sada, u kriznom periodu. Dosledan je sebi. Govori u prvom licu o svemu što se podrazumeva da obavlja država, šalje paralelno više političkih poruka – što za unutrašnju, što za spoljnu javnost, proziva poimence ljude oko sebe da mu raportiraju, bez obzira na to da li su od njega stariji ili stručniji, drži se teških reči, jakih komparacija, molbi, pretnji i, sve u svemu, dosta živahnih direktnih formulacija upućenih javnosti, koju, čini se ponekad, doživljava kao živog sagovornika.
Brnabić i Vučić na konferenciji za novinare povodom epidemije (foto: snimak ekrana TV N1)
I ranije je bio, i sada je, kolektivni pater familijas koji viče na nas za naše dobro, a mi smo kao nezahvalna deca koja ne razumeju da se on za nas žrtvuje. To je i inače njegov stil komunikacije, samo je sada taj model pojačan do maksimuma. Uz jake reči, teške opise, dramatična upozorenja:
„Ono što nas čeka biće užasno u svakom pogledu.“
„Mnogi će izgubiti svoje najmilije.“
„Očekujem i da mnogi od nas ostanu bez svojih voljenih.“
„Molim vas da ne dolazite (dijaspora) jer bi to bio naš kraj!“
„Srećan sam jer se javio strah pa će ljudi biti disciplinovani.“
„Je l’ hoćete da nam se desi Italija, je l’ to hoćete?“
„Neću nijednu reč da kažem, ali ako, dragi penzioneri, poslušate te predloge, neće nam biti dovoljni kompletno Lešće, Novo groblje, Centralno i Bežanijsko groblje, biće malo groblja da primi sve nas ako se takvi saveti budu slušali.“
Nijedan političar na svetu nema iskustvo u upravljanju ovakvom krizom i većina njih se snalazi i u hodu menja taktike. Niko nije spreman i svi se uče. Svet oko nas, a i onaj oko njih se menja, ne mogu da računaju na iste saveznike i na ista pravila. Svi traže svoj model.
Lekari preuzimaju poverenje građana
Način komunikacije trasira percepciju kroz koju ćemo posmatrati dešavanja. Nije isto nama, kojima kažu da ćemo napuniti groblja ako ne poštujemo pravila, i Kanađanima, kojima premijer kaže: okej, nije sjajno, ali proći ćemo kroz to zajedno. Primećujete razliku u osećanju, zar ne?
I dok političari traže način da održe ravnotežu i ne okliznu se – prevlast u zadobijanju poverenja preuzimaju lekari, tj. struka. Pokazalo se i kod nas da lekari vrlo dobro, neki čak i odlično komuniciraju, da im verujemo i da želimo da čujemo njih. Većina njih, predvođena prvenstveno dr Predragom Konom, maestrom pravilne komunikacije u kriznoj situaciji, ume da pošalje umirujuće poruke i pravilno nas informiše.
Zdravstveni radnici su danas ne samo na prvoj liniji odbrane društva od epidemije već i na poslednjoj liniji odbrane svoje profesije, duboko srozane poslednjih decenija, kao i većina drugih akademskih zvanja.
Izvor: Cenzolovka Autorka: Suzana Miličić
Ceo tekst možete pročitati na:
_________________________________________________________________
Imitira knjaza Miloša koji se ponašao kao da je Srbija njegova lična svojina, ali je narod to trpeo, jer mu je bilo lakše da trpi zulum svojih nego osmanlija. Zato je Miloš totalno skrenuo s uma kad su mu ustavom iz 1931. pokušali ograničiti vlast.
Izgleda da je narodu to trpljenje prešlo u naviku, pa je posle trpeo onolike korupcije krajem 19. i početkom 20. veka, potom najsuroviji kapitalizam koji je Zapad prošao 100 do 200 godina ranije, zatim komuniste, pa one nesrećne 90-e, i sad ovo.
Zato se stalno pozivamo na Nemanjiće i „svet(l)u istoriju“ Srbije srednjeg veka, jer iz ove novije imamo samo retke pojedince kojima se možemo ponositi.