Nedeljnik NIN o Kablaru: Шта то беше нетакнута природа

Недељник НИН у новом броју бави се изградњом видиковца на Каблару и ревитализацијом Овчарско-кабларске клисуре.

Над лепотом Каблара као и над свиме другим у Србији бди власт, и она је закључила да нам је најбоље да на његовом врху пободемо један бетонско-стаклени видиковац од триста или четиристо квадрата, иако је стена крта а стабилност кречњака увек сумњива

Историјски случај је Србе сместио у Европу, дакле у најурбанизованији, најнадграђенији – или најнагрђенији – комадић планете. Али и у таквом околишу, на само два сата вожње од главног града, постоји тачка на којој и обичан човек може накратко да се осети као један од оних јунака који освајају Аконкавге и Анапурне. И без алпинистичке спреме и опреме човек тамо може да стигне до суровог гребена на коме хучи ветар, а све четири стране света нуде поглед на друге планинске врхове; на петнаест планинских врхова, заправо.

„Чемерно, Голија, Јавор, Мучањ, Златар, Златибор, Тара, Повлен, Маљен, Сувобор, Рудник, Вујан, Гледићке планине, Котленик, Јелица“, показује нам саговорник, Велимир Митровић, претварајући топониме у солидну поезију.

Уз мало среће, ту ће претећу лепоту човек гледати сам или скоро сам, па ће се узгред осетити и као горштак или – ако му је его баш снажан – чак и као бог, јер бити бог пре свега значи бити усамљен. Но усамљеност је само умишљена, наравно, јер до видика води шума, добрим делом девичанска, па се у њу сместила сва фауна која је закључила да је шума најбоље место да се гмиже, хода, вере или лети.

То је кратак и слаб опис Каблара, али довољан да се читалац одмах упита шта са њиме таквим да чини, како да га очува. Срећом, над Кабларом као и над свиме другим у Србији бди власт, и она је – на сваком нивоу од Туристичке организације Чачак до Владе Србије – закључила да нам је најбоље да на његовом врху пободемо један бетонско-стаклени видиковац од триста или четиристо квадрата. Припремне радове за тако захтеван пројекат већ смо обавили, без бриге. Кроз шуму смо просекли пут за неопходну механизацију, тако плански и вешто да се неке околне букве сада суше, јер више немају заштиту других стабала на коју су навикле. Чист је бонус то што је терен на коме хоћемо да зидамо непроверен, могуће нестабилан, јер је од кречњака чија је издржљивост увек сумњива. Бонус је то, дакако, јер док имамо планински врх имамо и проблем шта са њим да радимо. Ако се обруши, нема врха па нема ни проблема, а проблема, сложићете се, Србија има и превише. Штета је само што је држава одустала од почетне идеје да на видиковцу буду и кафић и ресторан. Каква би то била акустична бомба када би се међу шеснаест планинских врхова разлегла песма стара са Овчара и Каблара…

„Дешава се бетонизација, дешава се хотелизација Каблара. Не знамо ни како би тај видиковац требало да изгледа, јер је јавна расправа одржана тајно. Није јој присуствовао нико од нас, већ – претпостављам – само климоглавци. Да би направили приступни пут, посекли су 345 метара шуме, и то су назвали ’ревитализацијом’. Ако је то ревитализација, ја сам пингвин. Када су секли, заустављали су нас и приватно обезбеђење и полиција. Та је полиција наводно чувала обезбеђење од нас и нас од обезбеђења, а требало је да чува шуму, закон, наше право на слободно кретање. Уз све то, људи који овде планинаре деценијама кажу да је стена крта, да пуца. Доктори наука и архитекте тврде да је тај пројект немогућ, да су геолошка истраживања последњи пут обављена 1965…“, у даху прича млади чачански песник Јевђеније Димитријевић, активиста удружења „Сачувајмо Каблар“.

Активиста је и Велимир Митровић, који на Каблару има породично имање. „Шуме јесу приватне, али нико од нас, Каблараца, нема осећај власништва над овим простором. Реч је о простору посебних природних одлика, који припада свима и сви треба да га чувамо.“

Док су га сви чували или макар игнорисали, у кабларску лепоту је свратила и мешовита делегација која се брине о заштићеним јадранским зонама.

„Декан Туристичког факултета из Болоње је тада предложио мере које су потом практично унете у Просторни план за Овчарско-кабларску клисуру – да се не гради ништа, да се околина само мало уреди, да се, рецимо, поставе заштитне сајле и знаци упозорења, јер стене јесу опасне на неким местима. Предложио је и да се број истовремених посетилаца ограничи на мање од тридесет и да групе веће од десет људи имају професионалне водиче. У поменутом Просторном плану, који је влада усвојила у мандату Ане Брнабић, 2019, стоји да овде није допуштено ништа осим уређења планинарских стаза, одморишта, осматрачница. И сада влада исте Ане Брнабић то крши“, објашњава Митровић.

Правним аспектима чардака на Каблару морао би се посветити посебан текст. Овом приликом – само један пасус:

„Када смо подносили кривичне пријаве због сече шуме, шумарски инспектор је рекао ’Немојте мене, људи, имам две године до пензије’. Правни основ грађевинске дозволе, коју је издало Министарство грађевинарства, није ни Закон о планирању и изградњи, ни Просторни план, него План развоја Овчарско-кабларске клисуре, који је интерни документ Туристичке организације. Успевали смо да дођемо до тих докумената, читали их својим очима. Министарство које је издало дозволу, оградило се од евентуалне штете. Град Чачак се такође оградио од евентуалне штете. Пројектант је изричито навео ризике, чиме се и сам оградио. Ко је онда одговоран?“, пита у провалију Велимир Митровић.

Ако тај видиковац осване и опстане на планини, могуће је да ће људи испрва похрлити у туристичке аутобусе, па њима у чардак, јер је призор заиста јединствен. Поента је, међутим, у томе да је уникатан сада, или да је био до јуче, јер већ и само градилиште изгледа тако добро уклопљено у околиш као да се на Каблар срушио летећи тањир неке злонамерне цивилизације.

„Када се тај објекат направи, више нећете моћи слободно да ходате. Такође ће габаритом заклонити део погледа. На Тари имате фантастичне видиковце са којих се види добар део Босне, али поглед се, рецимо, пружа 180 степени око вас. Овде имате читав круг. Чудо је да то постоји на само 885 метара надморске висине. Природа се поиграла, и направила нешто што стоји стотинама милиона година, што је дочекивало разне биљке, животиње, људе, цивилизације. И у једном моменту су се појавили људи који сматрају да то треба да прекину“, говори Митровић.

Што се тиче људи који нису никада ни помислили да то треба да прекину, оних Каблараца који „никада нису имали осећај власништва“, ова је фасцинантно бизарна идеја напослетку поделила и њих. Димитријевић и Митровић тврде да је житељима речено како сви други локални пројекти зависе од чардака.

„То је класична уцена. Притом у ’пројекте’ они сврставају основну инфраструктуру, сеоске путеве, струју, канализацију“, наводи Јевђеније Димитријевић.

Велимир Митровић говори о злој крви, о озбиљним свађама, о ружној локалној клими какву не памти.

„Сељани желе исто што и ја – путеве, далеководе, воду за све. Ана Брнабић каже да је њој важно шта кажу мештани, али говори о мештанима које је сама скупила када је овде дошла. Она хоће да јој изабрани сељани одобре да крши закон. Не може група људи ставом да озакони незаконито, па макар то био цео Правни факултет.“

Зла крв је вече пре него што смо се попели на Каблар прокључала нападом на Јевђенија Димитријевића. Нападнут је када се враћао са чачанског „Протеста против насиља“, што је прикладно трагикомичан додатак већ трагикомичној причи. А о нападу на природу – и то законски заштићену, ако неко то још није схватио – још само ово:

„Мере заштите које Каблар има, служе томе да Каблар буде тачка на којој ћемо се образовати и стварати одрживе навике за будућност. Ако то уништимо на Каблару, на Овчару, на Тари, Копаонику и Златару, генерације које буду долазиле неће знати шта је нетакнута животна средина. Људи са много пара покушавају да организују те просторе по урбаном схватању, и то се дешава по целој Србији“, закључује Велимир Митровић.

Марко Ловрић, НИН