Nekom majka, a nekom maćeha

Mentalitet naših ljudi je takav da žele da veruju da je predsednik države iznad svake vlasti i da je on taj koji može da reši probleme svih građana. Nekada, ne baš tako davno jer još uvek ima živih svedoka, u vreme kada je postojala Jugoslavija tj. SFRJ i kada je predsednik te države bio Josip Broz Tito, građani su se, u krajnjoj instanci kada prođu sve stepenice na putu traženja rešenja za svoj problem obraćali Maršalatu. 

Ako pravde nije bilo ili je nisu našli, verovali su da je Maršalat adresa na kojoj pravda i pravo stanuju. Taj Maršalat bila je pežorativna adresa po vojnom činu koji je drug Tito jedini imao u Vojsci Jugoslavije – čin maršala. Otuda i pojačano verovanje građana da onaj ko ima najveći čin ima i moć da presuđuje i ispravlja nepravdu koju im je neko dole, ispod njega, naneo. 

Danas nema više Maršalata, ali ima adresa Predsedništva Srbije, na kojoj službeno stanuje aktuelni predsednik Aleksandar Vučić, pa sad građani hrle na tu adresu kao što su nekada pisali Maršalatu. Za to i sam Vučić, pomalo daje povoda, jer u brojnim izjavama zna da komentariše mnogo toga što nije u nadležnosti Predsednika Republike. 

Tako je nedavno u Dragačevu pozvao oca mladića stradalog u MB Namenska koji već dve godine traži pravdu za svog poginulog sina, da dođe kod njega u Predsedništvo na razgovor. U zakazano vreme ga je primio i dao kratak rok da se konačno pokrene pravosudna procedura procesuiranja odgovornih za tragediju koja se desila u lučanskoj fabrici. I samo par dana kasnije srpsko pravosuđe je po ovoj pravnoj stvari konačno krenulo da funkcioniše – podignuta je optužnica. 

Ako zanemarimo nenadležnost predsednika države u konkretnoj stvari, ostaje ona ljudska komponenta da se običnom malom čoveku pomogne u traženju pravde. 

Milka Ječmenić, na klupi nasuprot zgrade Predsedništa Srbije

Naša sugrađanka Milka Ječmenić došla je u ponedeljak 24. juna, doduše nepozvana, na istu beogradsku adresu, kod istog predsednika, da traži pomoć, pravdu i rešenje za svoj problem. Javila nam se u sredu još uvek sedeći na klupi u parku naspram zgrade Predsedništva Srbije, čekajući na prijem. 

Pre toga upućena je na razgovor sa predsednikovim saradnikom koji je resorno zadužen za oblast na koji se Milkin problem odnosi. 

– Po onome što mi je rekao shvatila sam da je i on deo sistema sa kojim se borim i jedan od onih koji pogrešno tumači i štiti službe koje ne rade svoj posao odgovorno – rekla nam je Milka. 

Ostalo je na tome da ona insistira na razgovoru sa predsednikom Vučićem, pa je odlučila da na klupi u parku ispred zgrade Predsedništva sačeka na priliku da sa predsednikom razgovara o svom problemu. 

Pitali smo je da li je realno očekivati da predsednik države ima vremena da primi sve građane koji o nekom svom problemu, a svakom je njegov problem veći od problema svih drugih, žele sa njim da razgovaraju.

– Želim da sve instance upoznam sa onim što se događa mojoj porodici, pa ako pomoći ne bude onda ću se obratiti međunarodnim institucijama. Ako mi ne dozvole prijem kod predsednika započeću štrajk glađu ovde na klupi u parku – rekla nam je Milka. 

Prijem kod predsednika nije joj zakazan, a od štrajka glađu je odustala, poslušavši savete svih dobronamernih da to ne radi. A prilazili su joj mnogi prolaznici  sa željom da ljudski pomognu, da je ohrabre, da joj donesu vodu i olakšaju celodnevni boravak po užasnoj vrućini u parku na klupi. 

Juče je prekinula boravak u Beogradu. Ko zna, možda je shvatila da u sistemu u kome nadležne službe ne rade svoj posao i u kome neko sebi daje za pravo da se meša u sve i svačije nadležnosti, ima pravo i da prema nekome bude majka, a prema nekome drugom maćeha. 

Možda bi, ipak, bolje bilo da živimo u državi gde svako odgovorno radi svoj posao i gde su svi građani ravnopravni. 

________________________________________________________________