Никољски бор

Манастир Никоље сачувао је најстарији аутентичан храм у Овчарско-кабларској клисури. Први писани помен потиче из османског пописа 1476. године, што јасно говори да је манастир средњовековног порекла.

Изнад манастира уздижу се литице Каблара, а преко Западне Мораве масив планине Овчар. Никоље је и данас по мало скровито, а у давно доба, када путеви нису пролазили кроз клисуру, манастир је био истински изолован.

Поред малене цркве и неколико конака у манастирској порти уздиже се велики бор. Усмена традиција говори да је дрво посадио кнез Милош у спомен свог рано преминулог детета.

Некада су за овај бор везивали „маните” (опседнуте) људе које су доводили на исцељење у мананстир, када на други начин нису могли да их смире. Песник Бранко В. Радичевић сачувао је ту причу уз свој коментар:

„Шта се догађало кад манита човека вежу за бор, који се устремљује у небеса изнад реке Мораве, могло би се наслутити по клетви која се и дан-данас понегде чује:

ДАБОГДА РИКО КО МАНИТЊАК ВЕЗАН ЗА НИКОЉСКИ БОР”.

Данас можемо само да замислимо такву сцену, проламање ужасних урлика манитих и опседнутих људи који су парали некада ничим помућен свечани мир клисуре, одзвањајући у планинским литицама и свести оних који су таквим сценама присуствовали. Никоље ипак није било познато по тој врсти исцељења, као на пример манастир Вујан на истоименој планини у близини Чачка. Људска мука на многим местима тражи излечење, а данас се за никољски бор мисли да је „добро” ако се око њега обиђе круг, иако монахиње посетиоце манастира редовно опомињу да је у питању само празноверје.

Милош Тимотијевић