Novinarske pouke Vladislava F. Ribnikara

Politika je 24. januara ove godine proslavila 120. rođendan. Dnevni list koji ponosno nosi titulu najstariji na Balkanu, od svog osnivanja 1904. godine nije izlazio samo u dva navrata– tokom okupacije za vreme Prvog i Drugog svetskog rata.

Osnovan od strane Vladislava F. Ribnikara, od samog početka okuplja mlade i poletne ljude, onu generaciju srpske inteligencije koja je svoje prve lekcije dobijala od Jovana Skerlića i Vladana Đorđevića, a usavršavala se na stranim univerzitetima kao što je Sorbona ili Hajldelberg. Ti mladi i čudni ljudi koji su prešli preko tadašnjeg Beograda kao meteor, ostavljajući posmatrače sa zasenjenim očima, kako je svojevremeno pisao Jovan Dučić, kasnije i sam saradnik Politike.

U takvim okolnostima, a nakon više od veka rada jednog lista kroz koji su prošla najveća imena srpske i jugoslovenske kulture (kao što su Andrić, Ćopić, Nušić, pomenuti Dučić itd.) možemo očekivati pregršt zanimljivih i mudrih pouka. Međutim, ovom prilikom je najbolje zadržati se na samom početku i redakciji iz 1904. godine.

Iako je u mladosti bio zapažen pripovedač i prevodilac, Vladislav F. Ribnikar po povratku sa studija u Nemačkoj uviđa da će najbolje pomoći otadžbini osnivanjem jednog modernog dnevnog lista.

Nije čudno što pojedini hroničari smatraju da je bio vođen idejom Tomasa Džefersona, koji je štampu video kao osnovni stub demokratije, te da je bolje imati štampu bez vlade nego vladu bez štampe.

Kolporteri Politike na beogradskim ulicama u prošlom veku

Takvo shvatanje značajne uloge štampe iznosi u uvodniku prvog broja Politike pod naslovom Zadatak nezavisne štampe. Citirajući Bizmarka iz perioda saradnje sa nemačkim liberalima (šezdesetih i sedamdesetih godina devetnaestog veka) uz osvrt na dnevnopolitičko stanje u tadašnjem srpskom društvu, ukazuje na put kojim novinarstvo treba da ide, ne samo tada, već i sada.

Jer se čini da smo, nažalost, osuđeni na ponavljanje nekih grešaka, kao što možemo videti u članku Dva Ribnikara u kome Jovan Dučić ovako opisuje stanje neposredno pre pojave Politike: „(…) Zbog naše štampe, u jedno doba život je u našoj zemlji postao uzak i gorak, i srpski novinar bio je postao užas srpskog građanina. (…) „Politika“ je došla u to doba.“

Nemoguće je u ovom citatu ne prepoznati tmurnu sadašnjicu.

To je bio period kada ni profesionalni novinari i urednici, kao što je to bio jedan Pera Todorović, nisu mogli da odole čarima bulevarske štampe, kako bi tada nazvali sadašnje tabloide.

Politika najstarija medijska kuća na Balkanu-vozač kamiona za distribuciuju novina 

Jer iako je Todorović posredstvom svojih Malih novina uveo mnoge elemente modernog novinarstva u Srbiji, ipak mu nisu bile strane neosnovane optužbe, spletke i lična razračunavanja putem novinskih stubaca.

Verovatno je zbog toga po izlasku prvog broja Politike iskusni Pera prorekao (kao što je proricao u Kremanskom proročanstvu koje je pisao umesto Tarabića) da će Politika svim srpskim novinama spremiti i pojesti panaiju. Drugim rečima, profesionalizam Vladislava Ribnikara će počistiti svu bulevarsku štampu na smetlište istorije.

Istini za volju, kao što se u Bizmarkovoj Prusiji (potom i Nemačkoj) ideja o slobodnoj štampi često razlikovala od realnog stanja, tako ni Politika nije uvek kroz istoriju bila verna ideji svog osnivača. Stariji čitaoci će se sigurno setiti rubrike Odjeci i reagovanja tokom osamdesetih godina prošlog veka, ili neslavnog Hadži Dragana Antića (živopisnog i mistifikatorskog nadimka Hadži Struja) koji je bio na čelu Politike tokom devedesetih.

Ali baš zbog toga ostaje nada da će pouke Vladislava Ribnikara pomoći ne samo sadašnjoj Politici, već i drugim novinarima i urednicima da ponovo razdvoje profesionalne od neprofesionalnih medija i da ovm drugim ponovo spreme panaiju.

(Tekst „Zadatak nezavisne štampe“ je preuzet iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i prenet u originalu bez ikakvih stilskih i gramatičkih prepravki)

ZADATAK NEZAVISNE ŠTAMPE

Vladislav F. Ribnikar

„Da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gnjeva i bez pristrasnosti; da pravednom kritikom vladinog rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću svojom štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe, eto, to je zadatak slobodne, nezavisne štampe“ rekao je Bismark jednom prilikom u nemačkom parlamentu, on, koji inače nije ni hteo ni umeo da bude nežan spram štampe i javnog mnjenja.

Naravno, taj zadatak nije ni prost ni lak ni u mnogo starijim zemljama, a kamo li kod nas. Treba mnogo konzekventnosti, mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja, pa da se to uvek mogadno da izvrši. Treba i mnogo hladnokrvnosti.

U borbi čovek poneki put i nehotice suviše jako zamahne, ali to još ne znači, da je hteo da ubije. Takvi se udarci moraju mirno i primati i davati, bez srdžbe i bez jetkosti. Kreštavci, svi ljudi slabih nerava, koji dobijaju histerične napade pri prvom sudaru, treba da ostanu kod kuće. Šta traže, kad im mesto nije tu?

Zadatak nezavisne štampe ne samo što je vrlo težak, nego je i vrlo nezahvalan. Naročito kod nas. Nigde se tako lako ne zaboravlja, da neko može imati i protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno. Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakom, koji je drugog mišljenja, pa se onda čudimo otkud tolika ogorčenost. Kako je ne bi bilo? I onda u toj opštoj omrazi nezavisna štampa prolazi još najgore. Usluge, koje ona čini zaboravljaju se brzo; pamte se samo udarci koje s pravom zadaje.

Kod nas se nezavisnoj štampi odriče i svaka važnost. To je vladin organ Samouprava pre neki dan izrično učinila. Pretresajući sve prste današnje opozicije, ona veli, da se nezavisnoj štampi ne može pridavati nikakva vrednost, jer iza nje ne stoji nikakva politička grupa. Pre svega, zašto Samouprava računa nezavisnu štampu u opoziciju? Zar je neprijatelj onaj, koji, kudeći, kad ima šta da kudi, bez zazora i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj.

Još je pogrešnije njeno mišljenje, da nezavisna štampa ne može imati nikakve vrednosti, pošto nema iza sebe nikakve političke grupe. Zar je istina manje istina, kada je kaže jedan čovek, no kad je kaže više njih? Vrednost jedne osude ne leži u količini lica, koja je iskazuje, već u opravdansti njezinoj, kao što je i pohvala samo onda pohvalna, kada je razložita pa ma je govorio jedan jedini čovek ili stotinu i hiljadu njih.

Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija i Samouprava ima pravo, kad žali, što je današnja vlada nema. I za vladu i za radikalnu stranku bolje bi bilo da je ima. Ali čega nema, toga može biti. Dotle neka Samouprava dopusti svima onima, koji nisu u pratijskoj borbi ogrezli, da slobodno iskažu svoje mišljenje, ne s ovog ili onog, čisto partijskog gledišta, već po svom dubokom uverenju.

M. M. Ćurčić

__________________________________________________