Prethodni članak
Novinarstvo kao porodična tradicija
Razgovor sa Veljkom Lalićem, direktorom i glavnim urednikom Nedeljnika počela sam zanimljivom pričom o jednom deki koga sam posle operacije upitala šta će se od sada promeniti u njegovom životu. Na to pitanje dobila sam odgovor da će prestati da kupuje NIN i da će postati stalni čitalac Nedeljnika. Priznajem ostala sam začuđena odgovorom, jer sam očekivala odgovore o prestanku pušenja ili konzumiranja masne hrane. Veljko Lalić kao urednik Nedeljnika sigurno je uticao i da se neke stare navike kod čitalaca njuzmagazina promene, prvenstveno odličnim kolumnama za koje je bio i nagrađivan. Bio je urednik u nekadašnjem listu Press, i intervjuisao je mnoge ličnosti, a ti su intervjui danima prepričavani ili citirani. Ovog puta, Veljko se nalazio u suprotnoj ulozi, a razgovarali smo o stanju srpskom društvu.
* Bili ste najmlađi urednik u dnevnom listu Press, koje su bile i odlične novine. Da li je bilo teško biti urednik tih dnevnih novina?
– Mislim da je glavna uloga urednika da pravi novinare i baš zbog toga je i Tijanić bio jedan od najboljih novinara u Srbiji, osim što je imao talenat, uspeo je da od ekipe nekadašnje BK televizije napravi odlične novinare. Najbolje televizijske novinare napravio je Tijanić, ali to nije uspeo u RTS-u i to sam mu i rekao pred kraj. To je negde bila i moja vizija, da kreiram autorske novine i da oformim tim ljudi koji će takve novine da pravi. Ideal dobrih novina kojih se ja sećam, jer mi je i otac bio novinar, jeste da imate urednika kulture koji može da nabavi kartu predsedniku za bilo koju premijeru. Krenuli smo sa tim u Press-u, ali su neke druge stvari preovladale i odlučio sam da se povučem.
* Na manifestaciji ”Svet u 2015”, rekli ste da danas pobeđuju novinari, a ne novine.
– To je istina, danas živimo u eri Interneta gde svi misle da mogu da zarade i da prave novine. Ljudi su shvatili da to nije tako. Imate primer odličnih novina New Republica, gde su se autori povukli, jer ih je kupio suvlasnik Facebook-a, koji je odlučio da ukine autorske tekstove, i oni su se svi povukli. Ljudi se vraćaju nekim novinama zbog autora, a ne zbog brenda, jer kada autori odu novine kakve god da su počinju da pucaju.
* Da li mislite da ste ostali u Press-u, da bi one i danas postojale ili bi makar produžile rok postojanja?
– Tu se nakupilo dosta stvari i bilo je jasno da želim da radim Nedeljnik, koji je moj projekat. Šteta je što te novine više ne postoje i sve više čujem od ljudi da je i njima žao. Mi smo za godinu dana u Press-u usvojili Zakon protiv nasilja u školama, Zakon o Šumaricama i to je bio primer da se novine mogu koristiti i za pozitivne stvari. Danas je prisutna tabloidizacija medija, novine se bore za vesti i toga više nema.
* Koliko se mediji i vi razlikujete od onda kada ste uradili prvi intervju, pa do danas?
– Srpsko novinarstvo je prošlo kroz nekoliko faza i ja mislim da ono uopšte nije loše. Mi idealizujemo hrvatske novine, a dok sam radio u Press-u imali smo ugovor sa Jutarnjim listom, i oni su bili fascinirani srpskim novinama. I danas imate njihove novinare koji kažu da je Nedeljnik nešto najbolje što je izašlo na tržištu. Mi imamo tradiciju, naše novine NIN i Vreme mogle su da stave bez problema Krležu na naslovnu stranu. Jednom prilikom kad sam putovao u Zagreb kod čuvenog novinara Mladena Pleše on me je molio da mu kupim NIN, jer je Krleža bio na naslovnoj strani. Oni to ne mogu da stave na naslovnu stranu. Srpsko novinarstvo treba da se izbori sa nekim stvarima koje su potpuno nenormalne, poput toga da Olja Bećković nema posao, što je potpuno nenormalno. Ljudi od nas traže da budemo opozicija. Opozicija za koga? Novinari treba da budu hrabri kao i onda 90-tih kada su pisali protiv Miloševića i da ne moraju da se plaše.
* U Nedeljniku je objavljen i poslednji intervju Dobrice Ćosića. Šta je prevagnulo da vama da taj intervju, s obzirom da je rekao da se više neće oglašavati?
– Mi smo Ćosića dosta dugo nagovarali na intervju, skoro tri godine. I onda kad smo uspeli da ga dobijemo, to je bilo dva sata razgovora koji ću sigurno pamtiti celog života, iako sam radio stotine intervjua. Njegove reči su bile kao uklesane u kamen i te poruke koje je rekao su zaista važne i trebalo bi celokupna javnost, a i ljudi koji vode zemlju da odgovore na to. Taj intervju je sigurno jedan od događaja koji su obeležili prethodnu godinu i taj broj se doštampavao, što nije bio slučaj još od 1978. godine i intervjua sa Kočom Popovićem. Ćosić je sigurno bio jedan od najumnijih Srba i zato je taj intervju tako i bitan, posle tog broja imali smo razgovor sa premijerom koji je hteo da priča o tom intervjuu.
* Godinu koja je prošla, obeležila je stogodišnjica Prvog svetskog rata. Vi ste imali i tekst o tome, kao o veku propuštenih šansi, pa da li je ona obeležena na pravi način?
– Naravno da nije, imali smo jednu izložbu i obeležavanje u Andrić gradu, ali sve je to bilo u privatnoj režiji. Ja se izgleda jedini sećam da je premijer obećao da će napraviti spomenik Gavrilu Principu, i tog spomenika nema. Imali smo paradu, ali ništa više od toga. Propuštena je prilika istorijske nauke da napravi debatu o tome šta je urađeno za tih sto godina. Propustili smo priliku da se pokažemo kao saveznici i da se pokažemo kao ozbiljna zemlja kakva smo i bili 1914.godine. Ćosić je u poslednjem intervju rekao da je južno srpsko pitanje najtragičnije pitanje u istoriji. To se odnosi i na Kosovo i na Makedoniju kao najveće stratište Srba. Trebalo je da se pokaže šta je Srbija dobila tim ratom i gde su se njeni ciljevi promenili. Mogla je istorijska nauka da uradi mnogo više od jedne parade i spomenika.
* Objavili ste knjigu “Knez Pavle – Istina o 27.martu”. Koliko je to uticalo da se konačno sazna više o tom događaju i da se knez rehabilutuje.
– Zapravo tu knjigu sam pisao zajedno sa istoričarem Miodragom Jankovićem, a kneginja Jelisaveta nam je dosta pomogla, jer nam je dala dvanaest hiljada dokumenata iz arhive kneza Pavla, što je do danas jedini arhiv nekog šefa države koji je dostupan. Ta knjiga je prodata u 30.000 primeraka i namera je bila da se pokaže treća Srbija, jer je Srbija bila podeljena između četnika i partizana, a u stvari Srbija nikad nije bila moćnija do te 1939.godine. Danas govore o otvaranju Pupinovig mosta, a upravo je knez Pavle i otvorio poslednji most pre 78 godina. Datum 27. mart je bio tragičan dan, koji je Srbiju uvukao u rat, posle čega smo dobili kolonijalizam i sve ostalo.
* U jednoj vašoj kolumni napisali ste da ste rođeni u vreme greha i korupcije, jel se šta promenilo od tada?
– Naravno da nije. I dalje nas brutalna korupcija izjeda. Jedna od pogrešnih stvari je i ta što se misli da je naša profesija jedna od najkorumpiranijih, a to nije istina. Ja ne znam nijednog novinara da je dobio čokoladu, ti znaš dva takva, koji bi uvek nešto da uzmu, ali ipak do konačnog objavljivanja teksta mora da se prođe kroz više očiju od urednika, zamenika … Ljudi su sve više počeli da se povlače i ostaju samo političari koji će morati to da rešavaju.
* Da li i danas ima onih koji se osećaju jačima od države?
– Dva vlasnika tabloida sigurno.Tadić je u jednom intervju rekao da su danas mediji jači i od političara i ja delim taj stav. Mnogi se tako osećaju, samo je pitanje gde žele da upotrebe tu moć. I premijer je moćan, ali je pitanje gde će tu moć iskoristiti. Moć kao moć ne znači ništa osim u najprimitivnijim muškim razgovorima.
* Još uvek se govori o velikim protestima devedesetih, ali i danas su prisutni bunt i nezadovoljstvo kod naroda, a opet je zavladao nihilizam, ljudi veruju da više ništa nema vrednost i da se ništa neće promeniti.
– Danas imamo situacije da svi gunđaju kod kuće ili na slavama, a to nije dobro. Sa druge strane imamo izneverena očekivanja. Moja generacija je imala jedan srećan događaj – Bari 1991. godine, i posle toga je haos. Mi danas živimo kao Kuba i Koreja, imamo sankcije koje ne vidimo i konstantnu krizu. LJudi su postali apatični, problem Vučićeve vlade je i taj da su obećanja nerealna, imali smo Južni tok koji je trebao da nam diže buxet za 1,5 odsto i to se prekinulo. Takva stanja u društvu najbolje je koristila radikalana desnica, a to bi nas vratilo na sam početak i pogoršalo bi nam odnose sa svetom, a ja mislim da nas samo neke velike države i projekti mogu stabilizovati. Kad sam razgovarao sa direktorom Putinovog instituta, on kaže da malim državama treba jedan dobar projekat kako bi dobro živele. Kad pogledaš zaista je tako. Švedska ima IKEU. Ne postoji zemlja od osam miliona stanovnika koja nije uspešna. Mi se nalazimo uvek u nekoj kontri. Devedesetih kad pada komunizam mi biramo komunistu, 2008. pravimo ekonomsku vladu dovodimo Fiat, a kriza. Sad se raspada Južni tok..
* Mark Tven u eseju “O slobodi štampe” kaže da je novinar onaj koji razlikuje istinu od neistine, a objavljuje neistinu. Iako možda zvuči hiperbolički, zapravo je vrlo primenljivo u današnjem trenutku. Mediji mogu da stvore i uprljaju reputaciju nekog u bilo kom trenutku i mislim da je toga u Srbiji sve više.
– Nažalost, možda je i tako. Danas imamo političare koji se bukvalno utrkuju kom će tabloidu da daju izjavu. To je nedopustvo. Na primer nigde u Britaniji ne možete videti političare koji daju toliki broj intervjua. Ovde su najčitanije one novine koje imaju najveće kontakte sa vlašću. Vrh naše političke scene voli tabloide i koketira sa njima. Sa druge strane imate problem da su glavni mediji slabi, nemaju jasnu vlasničku strukturu i ne mogu da izdrže tržišnu utakmicu. Ne možete da napadnete klub sa Zlatibora zato što je Zvezda loša, ali nije normalno da Zvezda ne bude glavni igrač u ligi. To nam se desilo i sa novinama i sad svi moramo da se snađemo u toj improvizaciji koja je nastala.
Razgovor vodila: Milica Vasović
Kako se zove otac Veljka Lalića koji je takođe novinar?