Од Калипоља праве Сутјеску

ОТВОРЕНО ПИСМО историчарима, медијима, властима у Ивањици и Новој Вароши и Влади Србије – зашто ћуте о фалсификовању чињеница о Јаворском рату 1876. године? И на државној свечаности, на Петровдан 2024. године, број погинулих у Калипољској бици увећан 14 пута – на 7.000 војника??? Понавља се стара лаж “Старе Рашке”, написана у таблоидној жељи и ријалити маниру, а “ресавци” податке о рату дописују као у Сребреници?!

У календару датума и догађаја, којима наша земља, уз војне и државне почасти, одаје пошту јунацима, од летос је, одлуком Владе Србије, и Јаворски рат, како су у народу познате операције Ибарске војске у Првом српско-турском рату 1876. године. Вазална кнежевина Србија, која је Османлијама плаћала данак, на Јавору је, као и у долини Мораве и Нишаве, повела битке за независност.

Обележавање 148 – годишњице Јаворског рата (Фото: Р. Прелић)

На обележавању 148-годишњице првог боја – код споменика Калипољској бици, у нововарошком селу Љепојевићи и свечаности код споменика мајору Михаилу Илићу испод Василијиног врха на Јавору, на територији општине Ивањица, на Петровдан је, након полагања венаца, настављено пре више година започето фалсификовање чињеница и прекрајање историје?!

Током државне свечаности, уз присуство државнг секретара Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зорана Антића, у говорима је поновљена стара лаж ХО “Стара Рашка” – да је у Калипољској бици 6. јула, у боју са Турцима погинуло 7.000 српских војника?!

На споменику у Калипољу, који је средствима Министарства за рад и борачка питања подигнут 2002. године, у бронзи је запис: „У јуришу на калипољске шанчеве 6. VII 1876. у најтежем боју Српско-турског рата, Ужичка, Рудничка и Шабачка бригада изгубиле су преко 500 ратника. Српска војска тада није заузела утврђење, али након рата Србија је добила независност“.

Број од преко 7.000 погинулих војника премашио је за хиљадарку онај чувени фалсификат ХО „Стара Рашка“, која је пре коју годину у најавама и саопштењима наводила 6.000 хиљада страдалих. Тада се у таблоидној жељи и ријалити маниру број жртава у највећој и по губицима Ибарске војске најтрагичнијој бици, упркос историјским чињеницама – повећавао 12 пута?!? Касније се отишло још даље – 14 пута… ?! Стигло се тако до близу броја страдалих у бици на Сутјесци 1943. године, пошто је на споменику на Тјентишту уписано 7.543 погинула партизана.

Запис у бронзи на споменику Калипољској бици (Фото: Д. Гагричић)

И други податак је из рукава: пре три гопдине је наглашено да се Јаворски рат мора памтити и обележавати и због 20.000 војника у њему погинулих и његове улоге…“ Летос, како то сведочи најава из министарског кабинета о полагању венаца на спомен-обележја, помиње се да је Србија “супростављајући се турским снагама изгубила 25.000 војника”. Дакле, бројке се дописују, далеко било, као у Сребреници…?!?

Све је започело када је “Стара Рашка”, организатор “Јаворског сабора”, после сеоба, деоба и промене термина сабора (који се деценијама одржавао у недељу пред Видовдан), срочила говоре и текстове наводећи да је било више погинулих него учесника битке (?!?) и онда их потурила и протурила у два министарства и државном врху Србије, тражећи паре за “Јаворски сабор”.

Неки од самозваних историчара се нису обазирали на бројна упозорења добронамерних, ни на податке у низу публикација, нити су наводили изворе за своје тврдње.

Да апсурд буде већи – занемарили су и књигу коју је издала баш “Стара Рашка” из пера др Војислава Суботића „Планина Јавор у историји Срба“ (Београд, 2008). На 95. страни, уз илустрацију (скицу) бојишта, са распоредом шанчева и правцем напада српских јединица под командом Петра Борисављевића, Суботић наводи да је у боју на Калипољу 6. јуна 1876. године учествовало три бригаде и три ескадрона коњице, са укупно око 5.500 људи.

Скица и подаци др Војислава Суботића

Драгоцена сведочанства о Јаворском рату нуди и сведок догађаја Мита Петровић у књизи „Ратне белешке“ (Народни музеј, Чачак, 1955), као и зборник радова са научног скупа „Ибарска војска у српско-турским ратовима од 1876. до 1878 године (Народни музеј, Чачак, 1977).

И лаику је јасно, имајући у виду убојитост оружја тог времена, простор у Калипољу, те само неколико сати битке – да је фалсификат о броју жртава незабележен на овим просторима и да није могло бити погинулих готово к`о на Солунском фронту. Па нису српски војници били глинени голубови, нису ишли грлом у јагоде, да, упркос неким погрешкама команде и Фрања Заха, падају као снопље пред шанчевима и „Круповим“ топовима турских посада?

Зашто се, уместо дуга јаворским јунацима, удара нож у леђа јаворској традицији? За кога то раде ревизионисти историје? И колико се за то издваја народних пара? Или је ово срамотно понашање савршено уклапање у општи тренд незнања, бахатости и мањка културе…?! И кад ће “Стара Рашка” учинити кораке да се спере бешчашће? Ако неће да погледају у наше архиве, нека бар завире у турске!

Јавор заслужује достојно обележавање, а посебно бригу о одржавању белега, не само због Јаворског рата…. Планина Јавор је вековима представљала капију спаса за Србе из Црне Горе, Херцеговине и овог дела Старог Влаха, који су бежећи од турског зулума хрлили ка слободи. Шанчеви на Јавору и у околини сведоче о Крађорђевом походу у Рашку област 1809. године. У записима је траг о “десет дана јаворског штита” и како је сердар Јанко Вукотић, командант црногорских трупа 1915. године, два пута лично преузимао команду на Јавору, док је главнина Српске војске гребала према Албанији, са преко 200.000 ратника и нејачи.

На крају, зашто о фалсификовању историје ћуте професори историје и историчари, медији, локална власт Ивањице и Нове Вароши и Влада Србије? ! Да ли се овако учи младеж да јунаци не падну у заборав и колика је цена слободе? Зашто ћуте о брисању сећања која се кроз песму и сеобете проносе кроз народ и памте боље од многих каснијих догађаја.

Зашто брукамо и ружимо јунаке, зашто се ремети мир ратника?!

Извор: Новости.рс  Аутор: Д. Гагричић

______________________________________________________________