Odlazak ranjenog orla

U Beogradu je 14. maja, u  78. godini života, preminuo Čačanin, pilot Milenko Radosavljević, kapetan u penziji. Od detinjstva je nosio nadimak Garo, kako ga je otac, odmah po rođenju, nazvao zbog crnih očiju i tamnijeg tena. Kasnije su ga na padobranskom kursu zvali Mali Čačak, a treći nadimak Ranjeni orao postao je aktuelan početkom emitovanja istoimene TV serije po romanu Mir Jam.

U romanu popularne književnice nije bilo teško prepoznati životnu sudbinu Milenka Radosavljevića u liku pilota čiji se avion srušio. No, pođimo redom.

Verovali ili ne, Radosavljević je odluku da će jednog dana biti pilot doneo kao šestogodišnjak. Jednog ratnog dana, u vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata,  nad Čačkom je pogođen američki bombarder. Članovi posade su sa padobranima iskakali iz aviona koji je padao i na kraju se srušio na visoravni iznad Rakove.

Kada je sa ocem stigao do ostataka aviona, dečak Garo je bio fasciniran pogledom na kabinu aviona u kojoj je, klonule glave, beživotno sedeo pilot koji je ostao za komandama aviona sve dok se i poslednji član posade nije spasio padobranskim skokom.

I tada je pala dečja odluka, koju je Garo i ostvario – kad poraste biće pilot.

Najpre je završio osnovnu školu u Jezdini gde je rođen, a malu maturu u čačanskoj Gimnaziji. U četrnaestoj godini upisuje Industrijsko-vazduhoplovnu školu u Zemunu i odlazi iz roditeljske kuće. Padobranski kurs pohađao je kod tadašnjeg čuvenog asa Janka Lutovca, koji je bio svetski rekorder sa 124 skoka u jednom danu.

Nadimak Mali Čačak dobio je po mestu rođenja i maloj telesnoj kilaži, nedovoljnoj za bezbedan skok. Teoretsko znanje, hrabrost i volja nisu nedostajali, ali ga je vetar nosio kao pero, pa su padali predlozi da mu oko struka vežu vreće sa peskom kako bi bio teži.

Po završetku školovanja radio je jedno vreme u Fabrici “Sloboda”, a onda ostvario san i upisao podoficirsku vazduhoplovnu školu. Tako je porodica Radosavljević dobila pilota, Jezdina svog junaka, a mali Gara postao avijatičar.

Školovao se u Mostaru i Titogradu, a kao drugi po uspehu u četvrtoj klasi, radni raspored dobio je u 116. puku lovačko-bombarderske avijacije u Skoplju.

I onda dolazi 29. maj 1959. godine. Garo je tada imao nepune 22 godine.

Rutinski jutarnji let, zadatak: pravac Krivolak, visoka zona leta, napad ciljeva na zemlji … Na visini od dva kilometra počinju problemi sa motorom aviona. Kontrola leta savetuje ga da iskoči iz aviona ako procenjuje da prinudno sletanje nije moguće. Ima padobransko iskustvo, može da iskoči, a šta ako avion padne u selo, među ljude, decu. Pokušava da nađe neki proplanak, njivu. I spazio je. Ali, kada je na njivi ugledao ratare povukao je palicu da ih preleti. Uspeo je, ali više nije bilo pogona za uzdizanje aviona i nakon preleta ratara usledio je tresak o zemlju. Lomi se elisa, otpadaju delovi, konstrukcija puca po sredini i konačno staje. Devet je sati i deset minuta – pokazuje časovnik u avionu. Garo čuje glasove ratara koji pritrčavaju. Dobro je, svi smo živi. Pokušava da ustane iz kabine, ali jedna ruka i noge ga ne slušaju.

Lečenje na VMA, oporavak i rehabilitacija trajali su dve godine i sedam meseci. Ponudu da samo iz formalnih razloga podnese tužbu protiv države i ostvari pravo na odštetu, u vrednosti četiri tadašnja stana u novogradnji, glatko je odbio. Da tuži svoju državu i svoju armiju, to mu vojnička čast i kućno vaspitanje nisu dozvolili.

Nije popustila snaga volje i nije se pomirio sa činjenicom da će do kraja života, zbog povrede kičme, ostati vezan za invalidska kolica. Kupio je automobil i ugradio ručne komande za vožnju, nabavio čamac, bavio se plivanjem, ronjenjem, učio strane jezike, popravljao kola, družio se sa prijateljima.

Andrijana i Milenko Radosavljević

Oženio se sa Andrijanom i ta ljubav potrajala je pune četiri decenije. Rodili su sina Dragana i ćerku Natašu, a danas su tu i tri unuke. I Dragan se zarazio očevom strašću, pa je i on pilot. Leti za Air Serbia. Najveći bol u životu, Garo je doživeo, pre nekoliko godina,  kada je od neizlečive bolesti preminula njegova Ankica, kako je zvao suprugu.

Garo nikada nije, niti je mogao, zaboraviti 29. maj 1959. godine, i nikada se nije pokajao što nije blagovremeno iskočio iz aviona. Verovatno bi sve prošlo bezbedno po njega, ali šta bi se desilo sa ljudima koji su se zatekli na radu u polju, tačno na mestu na koje bi avion bez pilota pao.

To herojsko delo pilota Radosavljevića nije zaboravljeno i služi kao primer mladim pilotima u mnogim generacijama. Tako je 2007. godine, kapetanu u penziji, pilotu Milenku Radosavljeviću uručen počasni pozlaćeni letački znak u ime priznanja za doprinos razvoju Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane. Tadašnji  komandant ViPVO general-major Dragan Katanić, poklonio mu je novu oficirsku uniformu sa činovima i letačkim znakom.

Milenko Radosavljević ostvario je svoj dečački san i postao pilot. Sticajem okolnosti hiljade sati letenja ostale su kao neostvarena želja.

Susret sa Titom

Predsednik Jugoslavije, Josip Broz Tito saznao je za požrtvovanje i stradanje potporučnika Radosavljevića, pa je početkom proleća 1969. godine, organizovan prijem pilota Radosavljevića i njegove supruge Andrijane kod Tita. Susret je bio srdačan nimalo nalik uštogljenom  protokolu. Kažu da se predsednik jednostavno i prijateljski  raspitivao o svakom detalju događaja, o zdravstvenom stanju i porodičnim prilikama Radosavljevića. Saznavši da Garo pravi intarzije, otišao je u susednu sobu i doneo kutiju punu alata za finu obradu drveta, sve to stavio na tepih i klekao pored Gara da mu pokaže šta sve sa tim alatom može da radi. Na kraju posete Tito je alat poklonio Garu uz dogovor da Milenko napravi intarziju sa motivom zgrade savezne Skupštine. U narednim godinama, ta intarzija stajala je na zidu Titovog kabineta.

Tito je hrabrom pilotu poklonio i ručni sat sa posvetom, koji je Radosavljević nosio do kraja života.

____________________________________________________________________________