Odlazak velikog naučnika

Последњег мартовског дана, у Вашингтону је, у 71. години живота, преминуо проф. др Завиша Јањић, метеоролог светског гласа, дописни члан Српске академије наука и уметности. Јањић је рођен у Чачку, 26. фебруара 1949. године. У родном граду је и стасавао. Матурирао је у Чачанској гимназији,  школске 1996/67. године. Као ђак генерације, једини је понео – тада новоустановљену – Вукову диплому. 

У сваком иоле савеснијем освртању на Јањићев вансеријски научнички опус може се навести мноштво изузетно афирмативних података. Заправо, мора се говорити о Завишином знанственичком угледу у свету, то јест о применљивости и учинковитости прорачуна које је извео, објавио и операционализовао. Јер, реч је о једном од најрелевантнијих светских метеоролога последње четвртине ХХ века, а у првом индикту трећег миленијума, и у ово неколико година приде, Јањићево име и чувење, у стручним круговима, на фреквентности су само добијали.                       

Тај бриљантни чачански гимназијалац, потоњи студент Природно-математичког факултета, дипломирао је и магистрирао метеорологију на Београдском универзитету. У 27. својој години, докторирао је на Загребачком свеучилишту (у Загреб су га одвели извесни морални разлози). Радио у Београду, у Савезном и Републичком хидрометеоролошком заводу. Као редован професор, извесно време провео на београдском Физичком факултету. У Великој Британији, у Лондону, обрео се средином седамдесетих – метеорологијом се бавио у тамошњем Европском центру за средњорочну прогнозу времена. Затим, боравио у Немачкој, упослење добио на Универзитету у Хамбургу.

Завиша Јањић са супругом Горданом

Потом, прешао у САД, где је истраживања наставио у Нациналном метеоролошком центру у Вашингтону. Од 1999. године, као научни сарадник по позиву, ради у САД, у Националном центру за прогнозу животне средине, такође у америчкој престоници. Његов научни рад усредсређен је од почетка на проблеме математичког моделирања атмосфере, то јест на развој нумеричких модела за прогнозу времена. Још као студент треће године најављивао је, веома конкретно, извесна побољшања и новуме у израчунавању прогностичких варијабли и параметара. Језик на којем је у то време превасходно размишљао – а и годинама потом – беше језик математике, оријентисан и примењен на феномене из области метеорологије.   

Већ крајем седамдесетих, предложио је један од првих савремених, шире прихваћених, оперативних прогностичких система. Његови научни доприноси уткани су у теоријску основу такозваних регионалних модела атмосфере, који се користе широм света. Конкретно: задуго већ, у метеоролошкој служби САД, као и у одговарајућим установама у низу западноевропских земаља, за краткорочну временску прогнозу користи се Завишин модел Ета. Нови нехидростатички модел (NMM – Nonhydrostatic Mesoscale Model), који је синтеза свег досадашњег Јањићевог рада, такође је на велика врата постао оперативан у метеоролошкој пракси Сједињених Држава (2009). Бројни Јањићеви радови објављени су у водећим стручним часописима и преко 4.000 пута су цитирани диљем Планете. Неки од значајних појмова и поступака у метеорологији названи су (и) Завишиним именом: у области такозване влажне конвекције постоји поступак Betts-Miler- Janjic Convection, као што стручњаци знају и за термин Mellor-Yamada-Janjic Turbulence.

Својевремено, Завиша је обзнанио наилазак оног стравичног тропског циклона Изабел, „описао“ његове падавине (то је ураган који је 2003. године, поткрај календарског лета – тачно 18. септембра – досегао до источне обале САД, насео по њој, па онда, свом силином, набацујући поплавне таласе, протутњао Вирџинијом и северном Каролином, одневши око две хиљаде људских живота, да би се онда, кроз дан-два, прешавши преко западне Пенсилваније и западног Њу Јорка, распршио негде на просторима јужне Канаде)… Године 2012, Јањић је предвидео и најавио касносезонски тропски ураган Сенди, спасао многе животе (циклон се збио на подручју Кариба – Јамајка, Куба, Хаити, Бахами – и источних делова Сједињених Држава и Канаде, у данима од 21. до 31. Oктобра)… Бискајском олујом Кристи, иначе не баш екстремно снажном (брзина ветра око 135 km/h), такође се Јањић антиципативно позабавио (почетком фебруара 2014. године, погодила читав Бискајски залив, подигла Кантабријско море, жестоко испљускала и разровашила обалу Аквитаније, снажно ударила по Баскији, Кантабрији, Астурији; на махове, Атлантик слао на француска летовалишта Аркашон, Бијариц и Бајон таласе и до осам метара висине, грувао бродовљем у  лукобране, поигравао се ситнијим корабљем као ораховим љускама, а у баскијском Сан Себастијану, у ували Ла Конча, удари ветра су правили ништа мањи дармар и лом)… Et cetera.   

Своју истраживачку активност од 2000. па наовамо Јањић углавном усмерава ка изналажењу таквих оперативних комплексних физичко-математичких модела, то јест таквих парцијалних нелинеарних диференцијалних једначина какве би у прецизним просторно-временским координатама могле да поуздано предвиде и „опишу“ настанак и испољавање свих већих и великих временских непогода, а нарочито оних најснажнијих и најразорнијих. Сневао је о томе да једног дана – у сфери прогностике малих размера – буде освојена и могућност тачног предвиђања и описивања временских прилика за површине радијуса не већег од једног километра, или пак за оне које у пречнику имају тек стотинак метара. Такође, у таквим Јањићевим пројекцијама беше и врло прецизно израчунавање времена настанка и трајања тих турбулентних дешавања у атмосфери. Маштао је о тако моћним рачунарима какви ће изузетно усавршене и комплексне нумеричке моделе моћи да непогрешиво оперативно третирају и потврђују кроз тренутно добијање резултата. Зацело, Завиша Јањић је словио за једног од водећих светских научника у области стварања физичко-математичких модела атмосфере у свету. Креатор је четири генерације аналитичких симулација и све су операционализоване, широм света се примењују. 

Но, немојмо никако пропустити да кажемо и ово: Завиши Јањићу, гласовитом светском научнику, чије је порекло чачанско од давнине (старином, по оцу Исидору, горачићко – из Драгачева, „ружом ограђеног“ – а по мајци Милици áтеничко, то јест опет подјеличко, али са ове друге стране планине), додељено је 2013. године највеће признање у области метеорологије – награда ИМО, иза које стоји Светска метеоролошка организација (СМО). Таква награда пандан је Нобеловој за подручја физике, хемије, медицине и  економије, или пак равна је највишем светском признању у домену математике – Филдсовој медаљи (оној, златној, на којој је исписана Архимедова крилатица: Transire suum pectus mundoque potiri, што значи Уздигни се изнад себе и схвати свет, а за које гносеолошко и компрехензијско гесло можемо казати да се увелико и плодотворно дозивало и са оном проблематиком и са оним изазовима на којима је, током година и деценија, своје једначине усавршавао и опробавао баш Завиша. Јањић се бројао у дописне чланове Српске академије наука и уметности – већ задуго – а након што је годинама био члан по позиву. 

Јањић са ћерком и унуцима

Током безмало тридесет минулих година Завиша Јањић био је тежак инвалид. Не баш колико и Стивен Хокинг, али приближно толико. Три деценије је проживео као квадриплегичар, у колицима на акумулаторски погон. Могао је рачунати само са врло ограниченим покретањем једне подлактице и шаке. Даноноћну помоћ и неуморну подршку имао је од своје херојске супруге Гордане и од кћерки Ксеније и Тијане. Након саобраћајне несреће и тешке повреде кичме, изгубио је моторику. Успео је, међутим, да поврати ментални и умни потенцијал, неопходан за творење научно употребљивих идеја и за креирање драгоцених побољшањā код, овде помињаних, метеоролошких математичких модела. 

Последњи пут, Завиша је навратио у Чачак средином лета 2017. године. Четворочасовна посета припремљена је у режији његових најближих пријатеља и кумова – Милуна Микија Стамболића и Мирослава Мида  Јевтовића – а, у техничким аспектима, помоћ је пружио и проф. др Југослав Николић, директор Републичког хидорметеоролошког завода. Провозећи се улицама Чачка, те одмарајући поглед на зеленилу села Атенице, Јањић је – иако преморен путовањем, и од вожње отежао – показивао живо занимање за најновији изглед чачанских ведута, као и за преобликовања приграда.  

Тамо у престоном граду Сједињених Држава, почиваће велики научник из Чачка, вековаће надомак реке Потомак, а не у брȇжју које гледа на завичајну му Западну Мораву. Ипак, и у будућности, обретаће се Завиша и на вољеној Морави, још како. Нарочито у врелим летњим данима, углавном на Цветњаку. То ће се догађати у сећањима свих нас који смо са њим у младости, а и доцније, друговали.     

Завиша Јањић није добио ни Октобарску ни Децембарску награду града Чачка. А и како би дошао на ред. 

Братислав Јевтовић       

_______________________________________________________