Partije iznad države

Досадашња пракса недвосмислено је показала да јавни сектор, јавна предузећа и установе, свака власт, без обзира на њен идеолошки бекграунд, од поновног успостављања вишепартијског система у Србији доживљава као изборни плен који превасходно служи да се збрину заслужни партијски кадрови, да се из њега на најразличитије начине извлачи новац за финасирање политичких странака и предизборних кампања али и да се запошљавањем у јавном сектору формира колико толико стабилно бирачко тело. Што све скупа објашњава чињеницу да упркос бројним најавама, предизборним обећањима, па чак и прописима ниједној власти не пада на памет толико пута обећана деполитизација и департизација јавног сектора, што како многи тврде није само проблем Србије, већ и већине осталих држава у региону насталих на развалинама СФРЈ.

Како објашњавају поједини економисти и политички аналитичари жељно очекивану и много пута најављену деполитизацију јавних предузећа немогуће је спровести без деполитизације поделе изборног плена. Односно док се пре него се стави тачка на досадашњу праксу коалиционих договора и споразума о томе шта коме припада, а то како сада ствари стоје нико заиста не жели, јер се у власт још увек превасходно улази да би узело неко јавно предузеће или министарство. Што опет на другој страни искључује деполитизацију и демократизацију друштва.

СИРОТИ БОГАТАШИ

Према подацима портала Нова економија јавна предузећа у Србији располажу са 23 одсто укупног српског привредног капитала.

Како наводи портал Нова економија, у Србиј и тренутно функционише 549 јавних предузећа на републичком, покрајинском и локалном нивоу. Држава је власник и неколико предузећа организованих као д. о. о. или А. Д. (формално нису јавна предузећа), као што су Државна лутрија, ДИПОС, Коридори Србије, ЈАТ Техника, Просветни преглед, три акционарска друштва издвојена из Железнице и још неколико мањих предузећа. У јавним предузећима је запослено око 115.000 радника (130.000 уз Телеком и РТС), односно око 10 одсто од укупног броја запослених у привреди. Највише их има на локалном нивоу (локална комунална предузећа, претежно водоводи), али то су углавном микро (174) и мала предузећа (260). Велика предузећа запошљавају скоро 2/3 од укупног број а запослених у јавним предузећима.

Јавна предузећа располажу огромном имовином. По билансима пословна имовина износи 2.573 милијарде динара (око 22 милијарде евра), а вредност непокретности 1.938 милијарди динара (око 17 милијарди евра) и то не рачунајући Телеком, Аеродром и Ер Србију. У питању је огромно богатство – данас би градња хидроцентрале Ђердап коштала од 3 до 5 милијарди евра, а да не говоримо о осталим енергетским објектима у саставу ЕПС-а или о мрежи београдског водовода и канализације.

Међутим, иако располажу огромном имовином и имају монополски положај, јавна предузећа су 2019. године, пословала (кумулативно) са губитком од 574 милиона динара. Она остварују само 5,9 одсто од укупних прихода српске привреде, иако им пословна имовина чини 16,3 посто од њене укупне пословне имовине. То показује да се огромна јавна средства врло неефикасно и нерационално користе, односно да приватни сектор исказује неупоредиво боље резултате пословања – наводи се у тексту Јавна предузећа – благо или ноћна мора, објављеном на порталу Нова економија.

ПАРТИЈЕ ИЗНАД ДРЖАВЕ

Увек када се помену јавна предузећа и њихово као по правилу „успешно“ пословање долази се у ситуацију да се суочите са својеврсним апсурдом и питањем како је могуће да у Србиј и владајуће политичке партије имају примат над оним што подразумевамо као држава. Другим речима како је могуће да држава као власник нема ефикасну контролу над јавним предузећима.

Пре седам година у оквиру Министарства привреде формиран је сектор за јавна предузећа кој и прати пословање 37 „републичких“ фирми. То тело се није показало претерано делотворно у контроли јавних предузећа, што није ни чудо пошто има само десетак службеника.

– Партијски утицај на пословодства јавних предузећа се до сада показао као највећа кочница за њихов ефикасни рад. Мада се још од пре пет-шест година у јавности најављује „корпоративизација“ ЕПС-а од тога до данас није било ништа. Додуше, није ни јасно шта би се постигло ако би се ЕПС формално корпоратизовао – Телеком је организован као акционарско друштво, али видимо да то није утицало на његово боље пословање. Посебна прича је непоштовање Закона о јавним предузећима када је реч о избору директора. У великом броју јавних предузећа не спроводе се конкурси за избор директора већ предузећима годинама управљају вршиоци дужности, иако закон експлицитно ограничава да се у том статусу може бити само годину дана, без могућности реизбора (ЕПС је најбољи пример – два пута је расписан конкурс а да није окончан). Када Влада тако директно крши законе – није ни чудо да јавна предузећа пропадају – објашњава портал Нова економија.

НЕСТРУЧНО РУКОВОДСТВО И УЦЕЊЕНИ РАДНИЦИ

Јавна предузећа располажу и управљају огромним ресурсима а осим тога имају (највећим делом) монополски положај, па упркос томе из године у годину бележе губитке, што такође представља својеврстан апсурд будући да јавна предузећа, која су свуда у свету екстрапрофитабилна, доведена су у понижавајућу ситуацију, па као на пример ЕПС добијају субвенције, док Телеком и СДПР издају обвезнице које завршавају код Народне банке… Другим речима, уместо да буде мотор привредног развоја са великим инвестицијама, јавни сектор (изузев изградње путева) „кашљуца“ и једва успева да обезбеди нормално функционисање, а што многи попут професора Огњена Радоњића објашњавају као последицу лоше кадровске политике.

Као пример он наводи неколико хаварија у електроенергетском систему које су по њему директна последица праксе да се уместо доказаних кадрова, на кључним местима у јавном сектору постављали партијски људи.

Стечај – непознат појам у државном сектору

– Основни проблем је што се у ЕПС не инвестира због чега се користи све више угља који је све лошијег квалитета, тако да се много угља користи за мало струје, док се, с друге стране, девастира животна средина. Уопштено гледано, искључиви циљ је да се из јавних предузећа извлачи новац кроз нерегуларне тендере и партијско запошљавање. Властима су в.д. директора потребни да би у праксу спроводили све незаконите механизме и служили као проводник за извлачење новца из јавних предузећа. Њихов повлашћен положај се не доводи у питање све док извршавају наредбе, а један од инструмената који обезбеђује да се ове наредбе извршавају је управо в.д. стање. На другој страни више од 100.000 радника долази до посла кроз повремено и привремено запошљавање, најчешће преко агенција чији су власници блиски људима из власти. Они немају скоро никаква радна права, па самим тим се суочавају с великом егзистенцијалном неизвесношћу и идеални су за уцену. Тако се, уместо радног, законом уређеног окружења, креира гласачка машина која почива на уценама, великом незадовољству, несигурности и сиромаштву – закључуј е професор Огњен Радоњић.

Ovaj tekst objavljen je u okviru programa „Mediji i demokratija“ u sklopu projekta „Slobodni mediji o (ne)slobodnim izborima“.  Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije.  Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.

____________________________________________________