Podsticajna sredstva za zapošljavanje osoba sa invaliditetom nekad i sad

Lokalna samouprava u cilju podsticanja zapošljavanja i lakšeg pronalaženja posla za lica koja spadaju u teško zapošljive kategorije godinama unazad izdvaja odredjena novčana sredstva. Ovim iznosima pokušava da poveća motivisanost poslodavaca da zaposle lica starija od 45 godina i osobe sa invaliditetom. To je i po našem mišljenju zaista dobra praksa.

Grad Čačak, subvencija za zapošljavanje OSI nekada 500.000 sada 300.000

Ključne reči našeg naslova su „ nekad“ i „sad“ ukoliko podjemo, a naravno da hoćemo, od činjenice koju svi iz redova onih u čijim rukama je i „nož i pogača“ naglašavaju, a to je da se položaj OSI u našem gradu poboljšava, logično bi bilo da su nekad ova sredstva bila manja, a da su sada veća. Medjutim, stvarnost je sasvim drugačija. Naime, nekada je za zapošljavanje jedne osobe sa invaliditetom, poslodavac dobijao 500.000 dinara imao poreske olakšice i bio oslobodjen plaćanja dela doprinosa za angažovano lice.

Lice je moralo biti angažovano na periodu od 2 godine, a nakon toga je postojala mogućnost zasnivanja stalnog radnog odnosa. Poznat nam je podatak da su iz tog perioda neka sredstva ostala i nedodeljena, odnosno nije se javio poslodavac voljan da zaposli neko lice po ovom osnovu…??!!

Takodje smo razgovarali i sa našom sugradjankom  (čije je ime poznato redakciji) koja je u jednom privatnom preduzeću na pomenuti način dobila zaposlenje. U radnom odnosu je bila 2 godine, nakon toga zasnovala radni odnos na neodredjeno vreme i posle odredjenog vremena u tom statusu dobila otkaz…??!!

Saznali smo i to da nije jedini takav slučaj, odnosno da ako poslodavac na ovaj način i zaposli osobu sa invaliditetom, nakon isteka perioda obaveznog angažovanja od dve godine, radni odnos skoro uvek prestaje i ne preraste u rad na neodredjeno vreme. Šta to praktično znači?

Poslodavac dobije sredstva podsticaja, iskoristi ostale olakšice, a na period od dve godine, ima lice koje za njega radi, nakon čega radni odnos prestaje i isti poslodavac ponovo aplicira za sredstva i na isti način angažuje drugo lice! Tako se po našem mišljenju problem nezaposlenosti ovih lica, opet rešava samo na odredjeno vreme, a kako im nakon toga radni odnos prestane, pitanje je hoće li na sledećem poslu i ako ga nadju iskoristiti iskustvo koje su stekli, jer možda kod novog poslodavca neće raditi poslove gde će ga moći primeniti.

Dakle nije teško zaključiti da je u ovim situacijama u najvećem dobitku sam poslodavac, jer od dobijenog iznosa za skoro čitav angažovani period zaposlenom može isplatiti platu (pošto znamo da su u tim slučajevima retko preko 20.000 dinara), a iz svoga džepa će samo izdvojiti odredjeni deo za porez i doprinose. Pri svemu tome isti taj poslodavac ima lice koje za njega radi dve godine. Uzimajući u obzir sve ovo, poslodavcu zaista nikako nije loše.

Sada je ovaj iznos subvencija 300.000 dinara, što uz mnoge druge parametre pokazuje, da se položaj OSI što se zapošljavanja tiče proteklog vremena i po ovom pokazatelju ne poboljšava, već se pogoršava.

Ovo tvrdimo iz razloga koji smo već naveli, a on je – ako su subvencije od 500.000 nekoj meri ostajale neiskorišćene, zašto bi bilo drugačije sa znatno manjim iznosom. Naše mišljenje je da se iznos subvencija nikako nije smeo smanjivati, već se morao i povećati, a trebalo je i povećati i dužinu trajanja radnog odnosa, ako ne i uvesti obavezu poslodavaca koji ova sredstva koristi, da nakon isteka subventivnog perioda, zaposli lice na neodredjeno vreme, uz zadržavanje izvesnog stepena olakšica za poreze i doprinose.

Jedino bi takvi uslovi za ista doveli do smanjenja broja nezaposlenih OSI sve ostalo je samo periodično i minimalno rešenje problema, pa ćemo zato opet vrlo tendenciozno pomenuti činjenicu, da je čitava zakonska regulativa vezana za zapošljavanje OSI, ostavljena na izbor i dobru volju poslodavaca, a trebalo bi da je njihova obaveza.

Kad se sve što smo ovde naveli uzme u obzir, nije nikakvo čudo, što veliki broj OSI uopšte nema ni želje, ni volje, da poboljša nivo svog obrazovanja i što svi stalno ističu da od toga ništa nemaju.

Sredstva o kojima govorimo nose naziv podsticajna, pa je zato jako čudno što se njihov iznos u odnosu na ranije smanjuje, jer će se poslodavci tako mogu podstaći samo na to DA NE ZAPOSLE OSI.

Nekada su javni radovi kao jedan od načina za smanjenje nezaposlenosti OSI trajali šest meseci, sa zaključenim ugovorom o radu sa platom od 20.000 dinara do 26.000 dinara, zavisno od stepena obrazovanja. Sada traju tri meseca, sa zaključenim ugovorom o privremenim i povremenim poslovima i zaradom od 18.000 dinara. Zaključujemo da je i ovaj segment nekad bio mnogo bolji nego što je sada.

Najtužnije od svega je to što kada bi sa nekim od čelnika naše lokalne samouprave razgovarali na ovu temu i naveli sve ove parametre, znamo da bi sve pravdali nedostatkom novca u budžetu grada, a odavno smo već počeli da se pitamo, hoće li ikada sa tim prestati? Zato ćemo predhodnu rečenicu u svim našim tekstovima ponavljati ni malo slučajno, kad god nam se za to ukaže prilika, jer očito je da značenje reči „podsticaj“ čelnici našeg grada u ovom slučaju shvataju sasvim drugačije nego mi obični gradjani.

Ne sporimo da je položaj OSI  globalno sada bolji nego ranije, on mora i dalje da se poboljšava. Jedan od načina je da se subvencije za zapošljavanje ne smeju smanjivati i poslodavci moraju poštovati zakonsku obavezu zapošljavanja i imati u većoj meri u vidu benefite OSI.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

_____________________________________________________________