Поклоничко путовање на Сутјеску

У недељу, 13. јуна, педесеточлана група Чачана, окупљена око Градског одбора СУБНОР-а, обрела се на Тјентишту, у Долини хероја. Тог дана одржан је у подножју Зеленгоре, понад жубораве и кристално чисте Сутјеске, комеморативни скуп у поводу 78. годишњице највеће и најдраматичније борбене епопеје која се током Народноослободилачког рата збила на југословенском простору. Непријатељска операција Шварц вођена је у периоду од месец дана – од 15. маја до 15. јуна 1943. године. Била је то најопсежнија и најинтензивнија издвојена војна кампања коју је немачки окупатор предузео против једног покрета отпора на тлу читаве Европе.

Архивски снимак

У рано недељно јутро, малне одмах иза разасвита, кренуло се пут Тјентишта на реци Сутјесци. Иза Ужица, на Златибору и на обронцима планине Таре, тамо према Мокрој Гори, Вардишту и Добруну, киша се предомишљала а прамови магле у планинским пределима најављивали су променљиве дање сате, кишовите и мокре. Срећом, време се избистрило, тако да се, код доласка у Долину хероја и у подножје грандиозног споменика Пробоја главнине Народноослободилачке војске на Сутјесци, и над импресивно степениште – које, на оној ливадској страни понад леве обале реке, ка величанственом монументу води – наднело и гучевско планинско сунце. Додуше, још су маглене гривне овијале Гучево, а у даљима су се беласали под снегом кршевити волујачки висови.

Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Републике Српске и овога пута се постарало да сећање на легендарну партизанску епопеју из маја/јуна 1943. године буде освежено и обређено на достојан начин. Подно споменика Пробоја на Сутјесци (на Спомен-костурницу у коју су похрањени посмртни остаци три хиљаде три стотине једног борца), венце и цвеће су положили високи представници цивилних и војних власти Српске. Венац је положио и војни аташе из Посланства Руске Федерације у Београду. Исто су учинили и изасланици борачких организација Србије и Црне Горе, као и представници афилијација бораца из више градова и места овде поменутих трију република (Бањалука, Подгорица, Никшић, Невесиње, Требиње, Приједор… Чачак, Ваљево, Мали Зворник…).

Архивски снимак

У непријатељској офанзиви Шварц (Пета непријатељска офанзива), која се на тешко доступним планинским теренима Маглића, Волујака, Вучева и Зеленгоре протегла од 15. маја до 15. јуна 1943. године, главнина снага Народноослободилачке војске нашла се на најтежим бојовним искушењима, то јест на претешком испиту из чврстине морала, издржљивости и пожртвовања. Нашавши се у окружењу које је сачињавало 120.000 непријатељских до зуба наоружаних војника (потпомогнутих снажном артиљеријом, те ваздухопловним снагама од 300 авиона разних типова), Прва и Друга пролетерска дивизија, Трећа ударна дивизија и Седма банијска дивизија, заједно са неколико пратећих бригада, те са две хиљаде рањеника и са хиљаду тифусара, готово да није имала никакве изгледе да се извуче из обруча. Свака војна доктрина и наука би ситуацију у којој се нашла Главна оперативна група НОВ и ПОЈ прогласила за апсолутно безизлазну. Само 17.000 слабо наоружаних партизана, изложених свакодневним гранатирањима, бомбардовањима и авио митраљирањима, сачињавало је одбрамбене и пробојне ефективе партизанских хероја са висова Маглића, Волујака, Вучева, Зеленгоре… са котā и топонима као што су Милинкладе, Тјентиште, Љубин гроб, Баре, Личке колибе, Кошута, Врбница, Попов мост, Суха… те са рекā Пиве, Таре, Сутјеске… Притом, партизанске јединице су током четири седмице биле одсечене од било каквог снабдевања. И поред свега, повремено би чврст непријатељски обруч на понеком уском појасу био пробијен на извесно време, но то би било недовољно за свеколик пробој и извлачење главнине.

На страни непријатеља, већински састав чинили су припадници Вермахта. За ту важну операцију Немци су обезбедили и немало учешће Италијана и усташа, а део обруча затварало је и неколико бугарских пукова. На страни партизана највеће жртве поднеле су Друга далматинска бригада (на обронцима Волујака, у једном дану, 8. јуна, изгубила је 600 бораца) и Савина Трећа Дивизија (Сава Ковачевић, командант Дивизије, са личним херојством и жртвовањем, и са непоклеком својих глађу и замором измождених јунака, који су отпор пружали до последње капи крви, ушао је у народну песму и легенду – да тамо жив остане занавек). Партизани су 10. јуна, код села Балиновац, изборили процеп обруча од два километра дужине. Два дана касније бреша је износила двадесетак километара и сви преостали делови Оперативне групе Врховног штаба успели су да се извуку преко Зеленгоре према Јахорини. Више од седам хиљада партизана је на Сутјесци положило свој страдални живот.

Врховни штаб с преосталом главнином ослободилачких снага успео је да се извуче према југоисточној Босни. Након офанзиве, британска војна мисија при Врховном штабу (предводили су је капетан Бил Стјуарт и професор Вилијам Дикин) известила је Лондон о истрајности, пожртвованости и херојству партизанског покрета у борби против фашиста. Такође је посведочила и о сарадњи четника са Немцима и Италијанима у борби против партизана. Сматра се да је тај извештај био од далекосежног значаја и да је умногоме допринео да се на Техеранској конференцији (1. децембра 1943.) НОВ и ПОЈ званично уврсте у савез војсака које се боре против Сила осовине.

Четири говорника су се огласила на скупу у Тјентишту. Реч је о двојици званичника Републике Српске и о двојици представника борачких организација Србије и Црне Горе. Сва четворица су изразила оштро противљење против прекрајања историје, којем се приступа из прљавих и мрачних идеолошких и политичких побуда. Указали су на нечасна, срамна и веома штетна предругојачавања неспорних историјских факата, а која су током минуле три деценије више него видљива, како на ексјугословенском простору тако и на много ширем. Изнели су непоколебљиву решеност борачких организација, то јест поштовалаца давидовске партизанске борбе, да се за чување и неговање истине о учесницима Народноослободилачког рата боре упорно и доследно.

У саставу Прве и Друге пролетерске дивизије, на Сутјесци и Зеленгори бориле су се (и) на десетине Чачана, Драгачеваца, Рудничана, Таковаца. Ваља рећи да је Други (Чачански) батаљон Друге пролетерске ударне бригаде (касније дивизије) уживао глас једне од најхрабријих и најстаменијих партизанских јединица (не само током Битке на Сутјесци, него и уопште – од оснивања Бригаде, 1. марта 1942, па све до ослобођења Србије и краја рата).

Чачани на спомен обележју битке на Сутјесци

Код монументалног споменика који, повише Долине хероја и бледотиркизне светлуцаве Сутјеске – својом динамичком силуетом и симболичком нарацијом, те самом својом уочљивошћу и огромним размерама – сведочи најопсежнију и најдраматичнију борбену епопеју на просторима Југославије током Другог светског рата, приређен је прикладан програм. У окриљу монумента (ремек-дело вајара Миодрага Живковића) импровизована је сцена. Са ње су се присутнима обратили државни званичници из Републике Српске, као и представници борачких организаја Српске, Србије и Црне Горе. Сви су они истакли велики и прекретнички значај Битке на Сутјесци у Народноослободилачком рату, нагласивши сву њену беспоштедност, драматику и трагику, али и непролазну славу. Млади драмски и музички извођачи из Бањалуке донели су упечатљиве нумере, које је неколико стотина поштовалаца партизанске борбе поздрављало громким аплаузима и повицима Смрт фашизму! – Слобода народу! Стегоноше су развијале државне и друге барјаке, а међу заставама се нашла и југословенска тробојка с петокраком звездом.

Група Чачана на Вишеградској ћуприји

На повратку с Тјентишта група је свратила у Вишеград. За топлог и благо осунчаног поподнева Чачани су ходили Ћупријом, шетали се проспектом на десној обали Дрине, разгледали здања, знамења и пјацете Андрићграда, пазаривали сувенире. Повратак у Чачак беше, такорећи, још задана – око пола осам. Ваља рећи да је аутобус за ово поклоничко путовање обезбедила Скупштина Града. Истинску захвалност Градског одбора СУБНОР-а за такав гест градских власти бележи и овај новински напис.

Братислав Јевтовић

______________________________________________________________________