Politički marketing ili iskrena namera da se zaustavi odumiranje sela

Mada posle završetka konkursa za dodelu bespovratnih sredstava za kupovinu seoskih kuća sa okućnicom ministar Krkobabić nije krio zadovoljsvo ocenivši ovaj projekat veoma uspešnim, podaci koji se odnose na čačanski kraj ne potvrđuju optimizam vlasti. Šta više daju za pravo onima koji su odmah posle raspisivanja konkursa tvrdili da je reč o političkom marketingu vladajuće koalicije a ne o delotvornom načinu da se mladi animiraju za povratak na selo.

Naime, iz čačanskog kraja na konkurs se prijavilo svega četvoro mladih zainteresovanih da uz pomoć Vlade i ministarstva kupe kuću u nekom od čačanskih sela.

Da bi spasila srpsko selo država je počela sa kupovinom napuštenih kuća. Međutim, deo stručnjaka smatra da se radi o marketinškom potezu vlasti, i da ta mera neće doprineti poboljšanju stanja jer se pokazalo da su i postojeća domaćinstva ekonomski neodrživa.

– Ogroman broj seoskih domaćinstava od 2002. godine koji je iznosio 780.000 do 2018. Kada je smanjen na 568.000 pokazuje da i ona domaćinstva koja imaju kuću, ekonomske objekte, imanje ne mogu da budu ekonomski održiva u ovakvim uslovima budžetske eutanazije poljoprivrede, apsolutne nezaštićenosti poljoprivredne proizvodnje u odnosu na uvoznički lobi, nepristupačnost trgovinskih lanaca domaćim proizvođačima koji drže preko 85 odsto tržišta jer su oni praktično kupili tržište  za svoje poljoprivredne proizvodnje-kaže Miladin Ševarlić, predsednik Društva srpskih domaćina.

Selo Miokovci poznato je po proizvodnji voća, najviše po kajsiji. Iako se nalazi na samo desetak kilometara od Čačka mladi ga napuštaju i odlaze u grad. Kompletna domaćinstva mogu se kupiti za desetak hiljada evra, a one kuće koje ne nađu nove vlasnike propadaju.

– Mladi odlaze zbog nesigurnosti pre svega. Nesigurna je prodaja, nesigurna je proizvodnja. Sve je drastično poskupelo, hemija, đubrivo. Proletos sam kupovao džak uree 25 kg 1.000 dinara. Sad je džak đubriva od 25 kg 3.100 dinara. Preparati za suzbijanje korova bili su 400 dinara,m danas skoro 1.000 dinara. Padalica jabuka je bila 6 dinara, dok je cena prve klase jabuke 15 dinara. Ta cena ne može da pokrije proizvodnju. Da bi završio bilo kakav posao moram u Čačak jer selo nema poštu, ambulantu, apoteku.  Zbog nesigurnog života nema ni brakova. Put nam izgleda kao i pre 50 godina. Znači vraćamo se u 18 vek.  Momci u selu se ne žene. Ima nekih 100 momaka, od 20 do 50 godina. Imam svoje generacije koji se još nisu oženili. Nema sigurnosti, jasne persektive-kaže voćar Vojkan Tomić.

Dragan Petrović se oženio i skućio ali su mu sinovi otišli u grad. I on odustaje od poljoprivrede, svu jabuku je počupao, ostala je kajsija ali  zbog  mraza i grada nema prinosa već četiri godine.

– Nema perspektive u selu. Ne teram nikoga, ali činjenica je da mladi neće da ostanu ovde. Nisu zadovoljni ni mladi u gradu. Kakva je to plata 40.000 dinara? Idem u Ameriku, dobio sam 10 godina vizu. Idem mator da bih pomogao i zaradio nešto, ali ja tamo radim za 200 evra dnevno. Znam zašto radim. Ranije sam radio i hteo sam da ulažem, ali sam digao ruke. O ovim subvencijama što pričaju ja to nikada nisam mogao da dobijem. Vladajuća struktura ima oko godinu dana više nas ne zovu niti nas pitaju bilo šta. Za put molimo 50 godina. Sinovi su kupili stan i otišli. Vidite šta se radi u državi, kriminal na svakom koraku. Što neko nije uhapšen u selu-kaže Petrović.

Tekst je u sklopu projekta „Kakva je budućnost srpskog sela“, koji je sufinansiran iz budžeta Grada Čačka kroz Konkurs za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Čačka. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

___________________________________________________________