Položaj medija i novinara u Zapadnoj Srbiji: Na sceni su ekonomski pritisci

Nepunih četvrt veka koliko je prošlo od petooktobarskih političkih promena, ma kolliko to apsurdno zvučalo, malo šta se kvalitativno promenilo na mediskoj sceni Srbije.

Čak, dobar deo medijskih radnika smatra da je situacija danas u mnogome nepovoljnija kada je reč o položaju medija i novinara, nego što je to bilo devedesetih godina prošlog veka. Doduše, za razliku od vremena kada je apsolutna vlast u Srbiji bila u rukama Slobodana Miloševića i SPS, ako se izuzme ubistvo Milana Pantića (2001.), u ovom periodu nije zabeležen nijedan drastičan napad na novinare, poput onih kada su stradali Radislava Dada Vujasinović i Slavko Ćuruvija, što nikako ne znači da su novinari živeli i radili spokojno.

Ako bi se poredila medijska scena pre petooktobarskih promena sa aktuelnim medijskim stanjem, stiče se utisak da je “demarkaciona linija” između slobodnih i medija čiji je glavni zadatak propaganda aktuelne vlasti, dublja nego ikada. Bilo da je reč o medijima sa nacionalnom pokrivenošću ili lokalnim medijima. Odnosno, da kada se govori o položaju slobodnih medija nema ama baš nikakve razlike da li je reč o Južnoj Srbiji, Vojvodini, Zapadnoj ili Centralnoj Srbiji.

Poput većine građana koji su od političkih promena očekivali sveobuhvatne reforme i uspostavljanje vladavine prava i institucija i medijski radnici su se nadali da će se posle petooktobarskih promena reformisati i medijska sfera.

Da se mediji i medijski radnici više neće deliti na one podobne pod patronatom vlasti i “opozicione”, već da će se post petooktobarska medijska scena u Srbiji prevashodno temeljiti na profesionalizmu, etičkim i profesionalnim kodeksima.

Umesto toga, četvrt veka posle političkih promena u Srbiji, svedoci smo da se slobodni mediji i novinari suočavaju sa nesmanjenim pritiscima, s tom razlikom što danas na medijskoj sceni nije prisutna cenzura i autocenzura, u onoj meri kakav slučaj je to bio devedesetih, već se slobodni mediji danas suočavaju sa  pritiscima ekonomske prirode.

Što opet, na drugoj strain, u pitanje dovodi opstanak slobodnih medija i egzistenciju novinara, naročito na lokalu, gde se sve teže nalaze izvori za ekonomski opstanak. Naročito ako se u obzir uzme snažan uticaj politike i drugih vidova interesa na medijsko tržište.

Privatizaciju lokalnih medija, mnogi medijski radnici dočekali su sa velikim očekivanjima, gajeći nadu da će ona doneti svojevrsno rasterećenje, kada je reč o uticaju politike. Odnosno, da će privatizacija do tada privilegovanih opštinskih i gradskih medija finasiranih iz opštinskih, gradskih i pokrajinskih budžeta, u kojima se uređivačka politika svodila na veži konja gde ti gazda (vlast) kaže, dovesti do koliko – toliko ravnopravne tržišne utakmice.

Nažalost, ispostavilo se da se i ovaj process, kao i mnogi drugi, pretvorio u negaciju samoga sebe, budući da je novim vlasnicima, uglavnom bliskim vlastima, najčešće bez ikakvog medijskog iskustva, razvoj i profesinalizacija bila poslednja rupa na svirali, a da im je prioritet predstavljao poslovni prostor kojim su opštinski, gradski, pokrajinski… mediji raspolagali. Što je, na drugoj strain, dovelo do gašenja velikog broja medija i pukog preživljavanja onih koji su nastavili sa radom.

Ključni problem funkcionisanja više stotina lokalnih elektronskih medija i više od 700 štampanih izdanja ( podatak naveden u Strategiji razvoja sistema javnog informisanja za period 2020. – 2025.) predstavljaju nepovoljni finansijski uslovi. Lokalni mediji na tržištu oglašavanja prihoduju vrlo malo. Analiza Regulatornog tela za elektronske medije pokazuje da čak 89 odsto udela u oglašavanju pripada televizijskim stanicama s nacionalnom pokrivenošću, te da se od 15 najvećih komercijalnih oglašivača u Republici Srbiji nijedan ne oglašava na lokalnim, pa čak ni na regionalnim stanicama.

Tako su lokalni i regionalni mediji prinuđeni da se okrenu raznim oblicima državnog finansiranja, uključujući projektno sufinansiranje, ugovore sa javnim preduzećima, sponzorstva, donacije. Međutim, istraživanja pokazuju da je svaki od ovih segmenata raspodele praćen brojnim problemima i zloupotrebama koje rezultiraju neravnopravnim položajem medija u korist onih medija čija uređivačka politika podržava vladajuću politiku.

Takve okolnosti, u kojima su mediji direktno ekonomski zavisni od države, kako to beleži i Medijska strategija, „urušavaju autonomiju lokalnih medija i otvaraju ogroman prostor za razne vrste pritisaka koji se najčešće ogledaju kroz uticaj na uređivačku politiku medija i urušavanje njihove nezavisne uređivačke politike“.

Kako navode urednici i novinari pojedinih medija sa područja Zapadne Srbije, pretnje i uvrede s kojima su se ranije suočavali, sada su dominantno zamenili ekonomski pritisci kao osnovni oblik pritiska na uređivačku politiku. Neki mediji poput Čačanskih novina i portala Ozon Press, ranije su se suočavali sa brojnim tužbama lokalnih funkcionera i političara, ali toga poslednjih godina nema. Sada je ekonomski pritisak postao uobičajen način za disciplinovanje “nepodobnih” medija.

Naime, kako objašnjavaju novinari iz Valjeva, Prijepolja, Užica, Čačka, brojni su privrednici koji ne žele da se oglašavaju, ali pojedini ipak finansijski, a da se za to ne zna, u javnosti pomažu lokalne medije, uz uslov da se to ne pominje. Što objašnjavaju strahom da će se zbog toga naći na udaru inspekcija.

Ekonomski položaj, pre svega lokalnih medija, poslednjih 30 godina se sistematski urušava. Slobodni mediji gube kadrove, tehnološku bitku i mogućnost za razvoj, pa i opstanak. Ovaj trend je naročito izražen poslednjih desetak godina od dolaska Srpske napredne stranke na vlast. Lokalno tržište oglašivača je inače malo, a od vladavine naprednjaka mnogi oglašivači izbegavaju saradnju sa profesionalnim medijima plašeći se postupaka vlasti, koji mogu da ugroze njihovo poslovanje. Ako u Valjevu, ali i bilo gde drugde, toliko želite da ostanete profesionalni medij, morate se suočiti sa ovim problemom – objašnjava Darija Ranković, glavna urednica valjevskog portala Kolubarske.rs.