Prethodni članak
Pomen na Gradskom stadionu
Фудбалски клуб Борац некада смо веома поштовали и волели, што не значи да смо спрам његовог данашњег постојања и такмичарског статуса баш сасвим индиферентни. Јер, то је најзначајнији и најгласовитији табор фудбалера у историји овога града.
Постоји дан у години који изискује колективно градско сећање на трагичан догађај од пре осамдесет једне године. На дан 20. јула устаничке 1941, немачки окупатор је, служећи се плотунима домаће жандармерије, насред тадашњег Борчевог игралишта стрељао дванаест родољуба. Сви стрељани били су устаници и нашли су се под стегом Комунистичке партије.
Живота су лишени: Сретен Благојевић, земљорадник из Горње Горевнице, стар 65 година; Ранислав Благојевић, абаџија-кројач из Чачка, активни присталица уз идеје комунизма, стар 56 година; Александар Гајовић, земљорадник из Мрчајеваца, члан КПЈ, стар 19 година; Софија Грујичић, домаћица из Горње Горевнице, стара 46 година; Живко Грујичић, земљорадник из Горње Горевнице (Софијин син), стар 19 година; др Момчило Катанић, санитетски референт у Штабу Чачанског партизанског одреда Др Драгиша Мишовић, стар 31 годину; Милош Милошевић, столар из Чачка, стар 41. годину; Давид Нафтали, професор из Чачка, члан КПЈ, стар 37 година; Живота Петронијевић, земљорадник из села Бечња, члан СКОЈ-а, стар 19 година; Бранко Радовић, земљорадник из села Катрге, члан СКОЈ-а, стар 18 година; Александар–Ацо Ћурчић, адвокат из Чачка, стар 54 године; тог кобног јулског дана, у којем је град Чачак завијен у црно, пред плотунима се нашао и Ужичанин Обрад Арсенијевић (о којем се у доступнијој литератури не налазе основни лични подаци).
Током Народноослободилачког рата осамдесет шест Борчевих играча и чланова управе из разних генерација пало је у борби против немачког окупатора и његових домаћих помагача. ФК Борац био је кроз деценије свога постојања не само расадник фудбалера него и својеврсна школа слободарства и патриотизма.
У прошлу среду, испред споменика који сећа на давнашњи трагичан јулски догађај са игралишта, али и на борилачке погибије и страдања негдашњих Борчевих чланова, приређен је комеморативни скуп. У име чачанске организације СУБНОР-а положен је венац. Говорио је председник Боле Лукић. Слушали су га Борчеви дечаци у црвеним дресовима (реч је о млађаним фудбалерима јувенилне доби које је предводио њихов посвећени тренер Александар–Ацо Ивковић) и тек неких петнаестак присутних грађана. Потом је пошта одата и насред игралишта. На великој кружници средине терена нашли су се поменути дечаци, будући Борчеви првотимци.
И овога пута се показало да се властитом културом сећања наш град не може богзна колико похвалити. Могло би се казати да је мањак такве културе својеврсна константа. Она се тиче и званичних места у управним и другим структурама града. Но, шта је ту је. И то је накаква слика о свима нама. Слободно и комотно можемо казати „о свима нама“, без обзира на то што се сасвим незнатна мањина у такву слику упорно не уклапа. Прелетевши погледом овакве и сличне новинске написе, поштовани читалац штампе се, ето, макар за који лакат приближио поменутој мањини.
Текст: Братислав Јевтовић Фото: Мирослав Бојовић
_________________________________________________
Dobro Bato, znaš li neko ime od 1944. pa do pedeset i neke? Ako znaš napiši, pošto još niko to zvanično ne objavljuje. Ili možda imaš selektivno sećanje?
Nije bas ni lepo napisati „sluzeci se plotunima domace zandarmerije“ umesto javne prozivke na trupe Milana Nedica; koje su takodje prikupile i onu decu iz skole u Kragujevcu i odveli Nemcima na streljanje…
Ima od 1944. do 1946. oko 2000 imena u Čačku za popis…
Od prošle godine pomen se pored pomenutima ujedno održava i fudbalskom klubu Borac, koji su naprednjačke jajare uspele da ugase.
Jel ono Veljko sto mu Trne zavukao
Da li je i dalje zabranjeno da se spomene koliko su ljudi pobili komunisti nakon rata? Za godinu dana posle rata su u Čačku pobili više nego što je nastradalo tokom celog rata. E baš TA okupacija i dalje traje.
Bravo, ima još svesnih Čačana! Stop crvenom teroru!
Odajem postu svakoj zrtvi. A zasto ne napisete koju rec o onima koji su streljani od komunisticke ruke. Najugledniji Cacani koji su ubijeni i sahranjeni pored Morave, pored Lovce i ispod stadiona, zasto njih ne spomenete. Gde su njihove kosti koja su njihova imena. Jednom od vas sa ove slike je otac bio predsednik prekog suda, mozda on ima neke spiskove.
Naucite da pistijete svaku zrtvu braco Srbi, ako ste to jos uvek.
Imena zrtava ovog zločina pisu na spomeniku.Zrtve komunističke diktature nemaju spomenik i secanje na njih.Taj događaj nema obeležje.
Zar pisac ovih redova ima smelosti da se pozove na „kulturu sećanja“!? Šta je onda sa njegovim sećanjam na žrtve komunističog terora i odstrela koje su boljševici vršili u više navrata na istom ovom tragičnom mestu.
Tuga je što su sve žrtve, i one iz 1941. i iz 1944-45. bile žrtve bratoubilačkog rata – Srbi su ubijali Srbe! Bez obzira pod kojim barjakom i kojim parolama, trebili smo jedni druge.
Ničega toga ne bi bilo da nije bilo Broza, a ova družina sa slike upravo njegovo ime slavi kroz obeležavanje ovih, nesumnjivo tragičnih, događaja. Pri tom zloupotrebljavajući nevinu decu, prisiljavajući ih da se sa njima slikaju.
DOKLE!