Poplavljeni: Bajka o lošim građanima i dobroj vlasti

Поводом пете годишњице од великих поплава које су задесиле Чачак огласило се Удружење Поплављени 1965. и 2014. године. Они у саопштењу наводе да локална власт ништа до сада није урадила да би се отклонили узроци зашто долази до поплава на Кеју, и да су за ових пет година само слушали обећања. Саопштење преносимо у целости.

Свака бајка почиње на исти начин: „Некада давно …“, па тако и ова наша, само што се она догодила пре тачно 5 година. Неко ће рећи па то није давно, али за нас који смо је доживели, ових пет година је давна прошлост. Зашто? Па зато што се свака бајка углавном завршава срећним крајем и има неку поуку, а ова наша? Е то је бајка коју нам већ пола деценије причају надлежни, а за коју решење не да није на видику, него још нема ни почетка, а уз то намеће и лошу поуку. Логично би било да је поука следећа: Видели смо где је проблем и урадили смо све како би исти решили, јер власт и служи да решава проблеме грађана. Али не, у овој бајци улоге су замењене. Ми смо ти који већ 5 година указујемо и молимо да се проблем реши, а власт та која причу развлачи и разводњава. Јер како другачије описати ситуацију где су сви обећали решење, а ниједно од обећања није ни започето. Цивилна заштита – чишћење канала, Србијаводе – реконструкција канала, држава – улагање у превентиву, градска власт – изградњу црпне станице. Буџетом за ову годину планирана су средства за пројекат црпне станице – колико је нама познато до данас још ником није дато да га уради. Обећање директора Србијавода о почетку радова на реконструкцији канала у првој половини ове године – ни на видику. Чишћење канала – то ионако нема сврхе, јер је то у оваквом стању канала узалудан посао. Све у свему, како ми то видимо, шаље нам се порука: Не липши магарче до зелене траве. И тако из године у годину, обећања за обећањем, сваки пут неко други са новим решењем и прође пуних 5 година.

Једном рекосмо да не би да доживимо деценију постојања удружења, а да проблеми не буду решени. Рекосмо како би волели да се као удружење угасимо, када проблеми који нам прете буду решени. Али како се ствари одвијају, деценију рада удружења (следеће године) прославићемо на истом месту, са истим проблемима који су и довели до оснивања удружења. А зашто? То се и ми питамо. Питамо се да ли су искрени они што нам из године у годину обећавају решења? Зар је потребно да се поново догоде исте ствари, опет немиле сцене поплављених домова, уништених ствари, уплаканих лица, да би се неко дозвао памети? Зар треба да опет ми будемо жртве несхватања да проблеми на које указујемо траже хитно решавање? Питамо се, али изгледа да су они који треба да чују наш позив за помоћ или глуви или неми. Јер како другачије објаснити да су за све, како сами тврде, способни, да су толико тога урадили, а само за наш проблем немоћни.

Додуше, можда смо ми грађани несвесни и не видимо да је ова бајка још на почетку, али онда постављамо логично питање надлежнима: Kада мислите да ову бајку доведете до краја?