Praktična obuka i doobuka OSI

Osobe sa invaliditetom su iz mnogo razloga teško zapošljiva kategorija. Invalidnost kao deo njihove ličnosti, koja neke od njih – ako je stečena prati jedan deo života, a ako je tu od rodjenja ili detinjstva – prati ih čitav život. Ovde ćemo naravno imati u vidu pripadnike ove populacije, kojima invalidnost, odnosno njen oblik i težina, uopšte i dozvoljava radno angažovanje.

Zašto su OSI teško zapošljiva kategorija i koji sve uzroci dovode do toga. Naravno da se slažemo sa tim da je to prvenstveno sveukupno teška ekonomska situacija u našoj zemlji i uopšte. Pored toga znamo da na tu činjenicu utiču i predrasude i uvreženo mišljenje poslodavaca (čast izuzecima) da OSI neće imati učinak na radu kakav imaju osobe bez invaliditeta, da će one često biti na bolovanju i sl. Ne sporimo i znamo da medju zaposlenim OSI ima onih koji umeju na neki način i da zloupotrebe svoju invalidnost i da često i ne rade koliko mogu, pa se to kao mišljenje primenjuje i na OSI koje nisu takve. Istini za volju, toga ima i medju osobama bez invaliditeta, zar ne? Pa hajde onda da konačno i pokažemo da smo svi isti pa da se ovo ne uzima za zlo u slučaju OSI više nego kod ostatka populacije.

Dalje, stalno se govori o tome da je u populaciji OSI loša obrazovna struktura. Da li sve OSI u Čačku ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, koje imaju srednje, više ili visoko obrazovanje rade? Ne, ne rade! Na temu da je obrazovna struktura OSI loša, dakle moglo bi se govoriti tek, kad bi sve OSI koje imaju kvalifikaciju i mogu da rade, zaista i bile zaposlene. Ta činjenica bi ostalim pripadnicima ove populacije, bila motiv da se više obrazuju, ali tog motiva u praksi NEMA!!! Takodje bi obrazovni sistem u našoj zemlji, morao biti i arhitektonski, sadržajno i po obučenosti prosvetnih kadrova prilagodjeniji, dostupniji i pristupačniji ovoj populaciji, a sve to nije tako.

Isto je slučaj i sa potrebnim kapacitetima za praktičnu obuku i doobuku OSI za sticanje odredjenog obrazovanja, znanja i veština, koji bi im omogućili da se lakše zaposle. Sprovodjenje obuke i doobuke OSI u zaštitnim radionicama i preduzećimaza zapošljavanje OSI, po našem mišljenju jeste dobra mogućnost, ali toga u praksi jako malo ima. Jedan od razloga je i nedostatak stručnog kadra, jer zaposlena lica u ovim preduzećima i radionicama su dobrim delom i sami OSI, pa nemaju ni dovoljno vremena ni mogućnosti da se pored procesa rada posvete i obuci svih lica u većem obimu i meri. Država bi i na republičkom i na lokalnom nivou, morala izdvojiti posebna sredstva, kojima bi platila edukatore u ove svrhe.

Izvori za odnose sa javnošću NSZ u Filijali Čačak, navode da ako se osobi sa invaliditetom rešenjem kojim se utvrdjuje umanjena radna sposobnost, preporučuju poslovi za koje nema završeno formalno obrazovanje ili nema odgovarajućeg radnog iskustva, a ukoliko je lice prijavljeno na evidenciju NSZ, predlažu upravo mere koje uključuju odgovarajuće obuke i doobuke, koje imaju za cilj prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju za rad na preporučenim poslovima.

Upravo smo iz ovih razloga i naveli neke od mogućnosti kojima će se ta prekvalifikacija i dokvalifikacija moći lakše da odvija. U razgovorima sa nekim od naših sugradjana sa invaliditetom došli smo do saznanja da znaju da su mnogi prošli postupak prekvalifikacije i dokvalifikacije, ali da su na takvim poslovima radili jako kratko ili uopšte nisu radili.

Iz takvih razloga mnogi nemaju baš poverenja u ove procese mada ima i dosta onih koji su optimisti po ovom pitanju. Mi smo na stanovištu da bi trebalo stvoriti veći broj zaštitnih radionica i preduzeća za zapošljavanje OSI – prvo zato što bi veći broj lica iz ove populacije dobio posao – recimo i posle procesa prekvalifikacije i dokvalifikacije, jer bi se namenski za neka zanimanja ona vršila, a svakako bi i mnoge prekvalifikovane i dokvalifikovane OSI i kod drugih poslodavaca dobile posao. Drugo i sam proces prekvalifikacije i dokvalifikacije bi se upravo mogao vršiti u pomenutim specijalizovanim radionicama i preduzećima.

Na kraju ćemo reći da se nadamo kako bi se možda moglo (a svakako bi trebalo dogoditi) da i Čačak dobije još neku zaštitnu radionicu ili preduzeće za zapošljavanje OSI. Jedna takva delatnost odvija se u našem gradu – posluje vrlo uspešno…  pa zar to nije dovoljan razlog da ih bude više? Mislimo da jeste… ali na žalost nismo mi ti koji odlučuju.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 ______________________________________________________________