Prethodni članak
Pravo na rad osobe sa invaliditetom
Dobar dan i poštovanje redakciji i čitaocima, moje ime je Marija Kostić.
Majka sam dvoje maloletne dece od šest i dve godine. Rođena sam 20.03.1995. godine u Čačku, nažalost sa nedostatkom leve podlaktice. Ceo svoj život živim sa tim i stvarno mi je teško da se i dan danas naviknem na osude i poglede pojedinaca u ovom gradu koji osobe sa invaliditetom, kakav god on bio, smatraju za osobe niže vrednosti.
U poslednjih nekoliko godina suočavam se sa tim problemom da niko ne želi da me zaposli zbog mog nedostatka ruke i to me jako pogađa, pogotovo u poslednjih godinu dana kada aktivno tražim posao da bih prehranila svoju decu i izvela ih na pravi put.
Živim kao podstanar i živim od socijalne pomoći koja ne može da podmiri ni osnovne namirnice. Želim samo da mi neko od dobrih ljudi ovoga grada pruži normalan posao da bismo moja porodica i ja živeli normalno.
Ja nemam taj problem da radim, ali ljudi kada me pogledaju me jednostavno diskriminišu i omalovažavaju svojim pitanjem koje obično glasi: ,,Kako ćeš ti da radiš jednom rukom, da slažeš veš, peglaš, radiš u magacinu itd„.
Da li ti ljudi imaju imalo obraza da pomisle a tek i da prevale preko usana i kažu tako nešto svima nama koji smo rođeni ili u nekom trenutku života postali osobe sa invaliditetom. Da li treba neko od nas da tragično završi život kao momak iz Laktaša, Mladen Dulić, koji se nažalost ubio jer je samo hteo zaposlenje.
Pišem vam ovaj tekst u nadi da će neko pomoći nama osobama sa bilo kojim vidom invaliditeta da se zaposlimo i živimo normalno u ovom društvu bez ikakve diskriminacije i zlih pogleda, omalovažavanja. U poslednje dve sedmice zvala sam nekoliko firmi da pitam za posao i svaki put sam se zapitala zašto su ljudi bezdušni i ne žele da makar pruže šansu na samo jedan dan da se dokažem.
Posle svakog poziva sam bila slomljena i u suzama, sa glavom u krilu, pitajući se zašto se ovo dešava. Zašto, već od Boga na neki način kažnjeni, opet prolazimo kroz kaznu i od ljudi u ovom gradu. Zvala sam par firmi u vezi zaposlenja i svi su me odbili, neki preko telefona, neki kada su me videli.
Pre par dana zvala sam i perionicu veša ,,xxxxx xxxxx“ gde me je žena prvo odbila preko telefona, a potom i kada sam došla u radnju upitala: ,,Izvini a kako ti misliš da radiš bez jedne ruke„, gde sam u suzama samo izašla napolje i proživela opet onaj bol i nepravdu kao i prethodnih godina.
Isto je tako bilo i danas kada sam pozvala firmu xxxxxxx xxxxxxx gde me je žena na skoro sličan način odbila preko telefona kazavši da zapošljavaju osobe sa ,,drugačijim“ vidom invaliditeta. Ne mogu više ovo da podnesem i ko zna do kada ću trpeti sve ovo poniženje i omalovažavanje.
Želim vam sve najbolje,
Marija Kostić
___________________________________________________________________
Sramota je da se ljudi u ovom gradu odnose prema osobama sa invaliditetom ovako. Dotakli smo dno dna.
Ovo je vise nego tuzno. Pogledajte ima li biro za zaposljavanje neke besplatne kurseve ili prekvalifikacije za lica sa invaliditetom. Mozda vas pre zaposle na neki posao koji nije fizicki. Osim toga, sve firme koje imaju 20 zaposlenih moraju da zaposle jedno lice sa invaliditetom ili da placaju nakanadu drzavi koja nije bas mala, bolje da te pare daju nekom kome treba. Tako da, vredi pokusati u vecim preduzecima. Obratite se i gradonacelniku, mozda vam izadje u susret. Svu srecu Vam zelim u oronalazenju posla!
Imamo drugi primer osobe sa invaliditetom koja je radila 5 god.i dobila invalidsku penziju,plus osoba zaostala u umnom razvoju,radila prostije šablonske poslove,mnoge teške bolesti,tuberkuloza,tešku povredu od voza,lice je dobilo. 1982 god.stan,banjsko besplatno lečenje,dva puta godišnje,jednokratne pomoći,narodnu kuhinju,kada je otvorena,crveni krst (garderoba)besplatan prevoz,imao više hektara imovine,koja je izdavata i imao koristi,2004,god.s.radnica Čačak,sudija o suda Čačak,služba besplatne pravne pomoći,sve to pravo mu oduzimaju,ostaje bez svih navedenih pomoći,gubi pravo,predaju ga osobi koja će ga navodno gledati,lečiti itd …ta osoba koja će ga gledati,paziti,niti je imala novčana primanja,niti je bilo gde radila,plan je bio doći do najmanje 50 hiljada evra imovine od invalida,tad invalid se hrani oz kontejnera,ide pešice do sela skoro svaki drugi dan,pešačenje u jednom pravcu oko 20 km.traju po 10 sati,po kiši,vrućini..Lice je umrlo u najtežim mukama,državne institucije grada Čačka su ovaj slučaj zataškale..
Poštovana Marija Kostić, mogla bi da napišeš koju školu si završila i šta znaš da radiš. Možda bih te ja onda zaposlila. Ovako, sve ovo što si napisala je glupo i nema nikakvog efekta.
ana marcic zelela bi da mi se javi privatno.